– 1988. у Сеулу и 1992. у Барселони, под заставом Међународног олимпијског комитета услед санкција бившој Југославији, остао је упамћен управо по изјави коју је дао о ситуацији у којој се тада нашла наша олимпијска репрезентација; изјаве су биле забрањене у нашем тиму, а на питање страних новинара како се осећа на олимпијади, кратко је казао: „Ово ми је друга олимпијада, на првој сам се осећао лепо, што и доликује Олимпијским играма, а на овој другој нам је све забрањено осим ваздух да дишемо”, па је још и додао: „Мало боље него Јевреји за време Другог светског рата!”.
За изјаву коју је пренео Ројтерс, а због које је могао буквално да буде избачен са Олимпијских игара у Барселони, и која није могла да промени суморно стање не само спорта у коме се нашла бивша држава, данас каже да није могао да је не каже те да је то био израз његових најдубљих осећања гнева и повређености због санкција његовој земљи и читаве приче која је то пратила – спортисти наступали у белим дресовима, без права учешћа у церемонијама отварања и затварања Игара и без права на интонирање химне ако дође до освајања медаље итд.
„Земља је била сурово кажњена, а ја сам био само сурово искрен”, напомиње изузетни чачански спортиста у разговору за Глас западне Србије.
Он каже да са ове дистанце гледано тај период јесте био за њега мрачан јер га је омео да прикаже све оно што је могао.
И овако је био сјајан по резултатима и достигнућима, али истиче да је могао боље и пуно још да пружи.
„Сви ти резултати које сам направио искључиво су последица тога што сам много волео бициклизам. Све што сам постигао је доста али није био мој максимум јер нису постојали адекватни услови. Закачио сам незгодно време праћено огромном инфлацијом, а бициклизам је веома скуп спорт и данас, а замислите тек како је било у оном времену, боље и не причати”, наглашава некадашњи бициклистички шампион.
Осим поменутих Игара, било је још доста неочекиваних ситуација у којима се нашао што је за последицу имало и резигнацију и тугу.
„’Скинули’ су нас на пола трке око Аустрије због санкција. Оне су појеле, за мене лично, најбоље године и то је трајало од моје 24. године па све до 30. Фалило је мотивације, а мени су права мотивација била само међународна такмичења”, истиче он.
За данашњи спорт каже да се знатно изменио, да то више није она игра којој је сведочио и био њен део, већ да је посреди изражена комерцијализација.
„По мени, спорт је изгубио прави смисао. Тада је било много више ентузијазма и љубави према спорту па тако и бициклизму. Ипак, и даље има добрих резултата. Бициклизам у свету је отишао много далеко од нас по свим питањима, највише због технике. Ми некако стагнирамо, имамо два добра интернационална такмичара, Вељка Стојнића и Душана Рајовића, али генерално нема услова због лоше материјалне ситуације”, каже Мићо.
Он је тренутно запослен у СЦ „Младост” у Чачку где руководи распоредима у две спортске хале.
Без обзира што је, како каже, престарио за прави спорт, остао је веран бициклизму у свом родном граду.
„Редовно га практикујем рекреативно. Чачак је феноменалан што се тиче рекреативног брдског бициклизма, потенцијали Овчара, Каблара, Јелице су као богомдани за бициклистички спорт. Ипак, за такве бициклистичке излете на планинама потребно је више времена које ја бирам да проведем са породицом”, наводи и додаје да му остаје рекреативни друмски бициклизам који је у Чачку посебан.
Становници Чачка су, по њему, навикнути на бициклисте, у саобраћају све добро разумеју, „и ако наиђете на некога ко нема разумевања, будите сигурни да су у питању таблице неког другог града, а не Чачка”, додаје.
„Чачани све знају на друму и имају и поштовања и толеранције. Како да и не буде тако када је Чачак прави бициклистички град који опет производи репрезентативце. Непресушни извор талената бициклизма”, закључује за ГЗС једно од највећих имена бициклизма у Србији и бившој Југославији.
ГЗС
