i načinima da se spreči stigmatizacija ljudi koji žive sa ovom bolešću.

„Kada pričamo o epolepsiji, moramo da razlikujemo dva entiteta: Šta je to epilepsija kao hronična neurološka bolest, a šta su epileptiči napadi? Svako od nas može da dobije epileptičke napade, ako postoje provocirajući faktori. Najčešći su nedovoljno spavanje, smanjena koncetracija glukoze u krvi, tako da posel određenog vremenskog intervala svako od nas može da ima epi napad. Epilepsija kao hronična bolest podrazumeva određeno pražnjenje pojedinih delova moždanog tkiva koje ima određenu kliničku prezentaciju i ta klinička prezentacija zavisi od lokalizacije tog epileptičkog žarišta”, rekao je Prof. dr Branko Đurović, neurohirurg i subspecijalista kliničke neurofiziologije i epileptologije.

Prof. dr Đurović je naglasio ako imamo veći broj tih epileptičkih napada u određenom vremenskom intervalu za mesec dana koji se u pravilnim vremenskim razmacima (koji mogu biti i ne tako ritmički) ponavljaju, onda se radi o hroničnoj bolesti Epilepsiji. Koecidencija epilepsija, od 100 stanovnika, jedan stanovnik, jedan pacijent ima epilepsiju kao hroničnu bolest.

„U poslednje vreme imamo više tih klasifikacija i podela, i za širu laičku populaciju to napravi konfuziju. Možda u tom didaktičkom smislu najbolja podela je idiopatska, simptomatska i kriptogena. Idiopatska je nasledna, najčešće rečeno. Ako imamo idiopatsku epilepsiju, ona može da se javi u najranijoj životnoj dobi. Simptomatska epilepsija je vezana za određen organski razlog, uzrok, koji je prisutan u mozgu i kao rezultat tog prisustva i kliničkog javljanja tog uzroka, to može da bude tromatizovan mozak, tumor mozga, određena vaskularna malformacija mozga, neki vid zapaljenja moždanih omotača i moždanog tkiva. Tako da kada hoćemo da lečimo epileptičke napade odnosno epilepsiju kod te simptomatske populacije lečimo osnovni uzrok. Izlečenjem osnovnog uzroka mi lečimo i epileptičke napade. Sa pojavom savremenih visoko sofisticiranih neuroradioloških metoda vizalizacije mozga praktzično taj termin kriptogena epilepsija postaje sve skučenija, manja. Šta je to kriptogeno? Neki razlog za pojavu epileptičkih napada postoji, ali naš tehnički nivo naobrazbe ne može da detektuje taj razlog. Sa razvojem tih sofisticiranih metoda, ptraktično, mi ćemo izbaciti ovu treću kategoriju”, kazao je neurohirurg Đurović.

I kada je u pitanju trajanje epilepsija postoji jedna druga podela.

„To su fokalne i generalizovane epilepsije. Generalizovane epilepsije počinju naglo. Tu je izvor, odnosno triger ili okidač u dubokim moždanim strukturama i najčešće takav pacijent gubi svest samo vreme trajanja gubitka kontakta sa okolinom iznosi negde 60, 80 sekundi. Međutim, veoma često imamo takozvani postkomicijalni poremećaj stanja svesti kada imamo pacijenta kojeg vidimo, osvestio se ali je konfuzan, ne zna gde se nalazi i nekada u toj fazi može da bude i agresivan. Za razliku od ovih generalizovanih imamo i fokalne i parcijalne epilepsije kada izvor triger ili okidač za epileptičke napade se nalaze na površini mozga možemo da detektujemo taj izvor i drugačije se u globalu leči od generalizovanih. Podela je 40% pacijenata sa hroničnom epilepsijom ima generalizovane i 60% ima fokalne”, naglasio je.

I kada je u pitanju pomoć pacijentu koji ima epi napad Prof. dr Đurović je pojasnio da se i taj deo tokom vremana menjao napretkom medicine.

„Ranije je bilo odmah da izvadimo jezik, prebaciti pacijenta u koma položaj da ne bi aspiriro sadržaj iz disajnog puta, ali sada smo shvatili u toku tog prethodnog vremenskog intervala? Dok bi mi prebacivali nekog pacijenta od 120, 130 kilograma u koma položaj, dok vadimo jezik takvom pacijentu, mi više napravimo štete, nego koristi. Sada se sve svodi na to da takvog jednog pacijenta ušuškamo da ne dobije naknadne povrede”, istakao je Prof. dr Đurović.

On je objasnio da kod određenih pacijenata sa epileptičkim napadima postoji aura koja može da bude prisutna 12, 24 sata pre samog početka velikog ili malog napada i takav pacijent već sam sa sobom shvata šta treba da radi. Znači, da se ušuška negde, jer, ako dobije veliki napad gde gubi kontakt sa okolinom opet može da zadobije neke naknadne povrede. Tako da se on već sam ušuška ili da da signal svojoj neposrednoj okolini.

„Današnji dan će u Srbiji biti obeležen edukacijom. Suština je da sada praktično na ovom stepenu tehnološkog razvoja stvarno imamo moćne lekove. Trenutno imamo više od 30 antiepileptika, oni prvi lekovi bromidi koji su startovani, počela je njihova konzumacija davne 1860. godine su imali više štetnih efekata, nego koristi. Savremena, treća generacija antiepileptika ima minimalna neželjena dejstva. Kada imamo refrakternu epilepsiju, mi imamo na raspolaganju neurohirurške operativne procedure gde uklanjamo jedan deo mozga koji je izvor početka epileptičkog napada i ti pacijenti imaju i te kako kvalitetan i funkcionalan život. Nema razloga za stigmatizacijom takvih pacijenata. Dakle, današnji dan: Edukacija, ne samo naših pacijenata, nego i lekara koji u daljem toku treba da edukuju pacijente”, zaključuje Prof. dr Branko Đurović, neurohirurg i subspecijalista kliničke neurofiziologije i epileptologije.

Prof. dr Branko Đurović, neurohirurg i subspecijalista kliničke neurofiziologije i epileptologije bio je gost u Jutarnjem programu Pink televizije:

GZS