Radmilo Mišović je rođen 14. marta 1943. godine u Čačku, gde je 1951. godine započeo svoju košarkašku karijeru dugu gotovo šest decenija. I čitavu tu karijeru, osim kratkog izleta u beogradski Partizan, proveo je u čačanskom Borcu. Iako je nekoliko puta bio prvi strelac savezne košarkaške lige, za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je svega nekoliko puta i jedini trofej koji je sa njom osvojio jeste zlatna medalja sa Balkanskog prvenstva, održanog 1966. godine u Sofiji.
„Kada se osvrnem unazad, mogu da kažem za sebe da sam čovek koji je zadovoljan svojim životom i kada bih ponovo počinjao iz početka, verovatno da bih sve isto uradio”, kazao je prošle godine za GZS Mišović kada je bez velike zvanice samo u krugu porodice i prijatelja proslavio 80. rođendan.
On je istakao da je svoj grad voleo više od svih mogućnosti koje su mu se u karijeri pružale i da postoje neraskidive veze koje ga vežu za mesto u kome je rođen. Ipak, prema njegovim rečima, postoji taj mali žal što mu nije pružena prilika da više igra za reprezentaciju.
„U to vreme mogao sam mnogo više, ali me je svaki izostali poziv motivisao da treniram još jače i dokažem ko sam i koliko vredim”, istakao je Mišović i dodao da je njegova poruka svim mladim sportistima, da je talenat samo polazna osnova, a da su za uspeh u svakom sportu najvažniji rad, trud i disciplina.
A da je Radmilo zaista bio izuzetno vredan i predan u potpunosti košarci potvrđuju i njegovi ispisnici, među kojima je i nekadašnji fudbaler Borca, Predrag Kulašević Gagilo koji se Radmila seća još iz školskih dana.
„Nas dvojica smo odrasli zajedno i sećam se da je bilo trenutaka kada smo znali i da zaginemo do sitnih sati, ali bi se on bez obzira na sve ujutru pojavio na treningu i radio bi više i jače, baš zbog toga što je prethodnu noć odstupio od ponašanja koje je jedan sportista u to vreme morao da poštuje”.
Život Radmila Mišovića više je od obične priče o čuvenom sportisti. To je priča o ljubavi prema sportu, vernosti jednom klubu ali i priča o neraskidivoj vezi Čačka i košarke i objašnjenje zašto se grad na Moravi, opravdano naziva „gradom košarke”. Nakon igračke karijere, Mišović je nastavio sportski angažman, naravno u Borcu. Kao trener, direktor kluba ali i kao šef stručnog štaba. Od 2007. do 2009. godine, bio je član i Upravnog odbora Košarkaškog saveza Srbije.
„Radmilo Mišović je legenda grada Čačka i svi mi koji smo uz njega odrastali i želeli da budemo kao on i dan danas se sećamo njegovih bravura, ali i fanatične posvećenosti sportu uopšte”, kazao je proslavnjeni karatista i potpredsednik Sportskog saveza Srbije Slavoljub Piper.
On je istakao da je Mišović u vreme kada je bio na čelu Borca prepoznao potencijal karate sporta i ljudi koji su ga promovisali, kao i da je bio vetar u leđa, koji je bio izuzetno važan za dalje uspehe čačanskih karatista kao i samog Pipera.
Novinar Gvozden Otašević pomno je beležio sve Mišovićeve uspehe i skoro da u detalje zna kada i gde je punio košarkaške mreže protivnika diljem bivše SFRJ.
„Radmilo je ubacivao po 30 koševa bez problema utakmicu za utakmicom, to je u to vreme bilo potpuno nestvarno, jer tada nisu postojale trojke. Ali ono što mene posebno kod njega fascinira, jeste njegovo rodoljublje, koje je iskazivao tako što je u vreme najteže po srpski narod, skupljao pomoć za naše borce i lično im na prvu liniju fronta dovozio hranu i razne druge potrepštine”, kazao je Otašević.
Zbog odanosti jednom gradu i jednom klubu Mišović će u Čačku dobiti najistaknutije mesto u jedinstvenom Muzeju košarke, a za života je proglašen i legendom grada na Moravi.
„Iako je mogao da živi gde god poželi na zemaljskoj kugli, on je odabrao svoj Čačak i kuću u kojoj je rođen on, ali i njegovi preci i u tome je njegova veličina. Za nas Čačane, oduvek je bio broj jedan i to će siguran sam biti i u budućnosti. Muzej košarke je upravo njegova ideja i to će biti jedinstvena ustanova tog tipa u kojoj će naš Ramilo biti najsvetlija tačka”, zaključio je gradonačelnik Čačka Milun Todorović.
GZS
