Срели су се у „Чолаковој кафани” на Сувоме брегу, на позив Јованов, лепше им беше кад су се састали но кад се разиђоше, али им душа иште поново да се сретну, и срешће се.
Јован Томовић (1932) истакнути је српски привредник, друштвено – политички радник и документариста својега завичаја, родом из Коштунића под Сувобором. Најдужи део радног века провео је узфижући ПИК „Таково” где је као генерални директор (1960 – 1985) оставио неизбрисив траг у привредном животу овог подручја.
За време његово, ПИК је почео да производи генерацијама најпопуларнији слаткиш у нашој земљи. За долазак еурокрема из Италије заслужан је управо тадашњи Томовић. Слаткиш који је донео са једног службеног пута у Италији 1969. године, дегустирао је заједно са сарадницима и предложио им да то постане главни производ „Такова” са којим ће освојити тржиште тадашње Југославије. За покретање посла било је потребно повући храбар потез и подићи позајмицу од 10 милиона долара. Власник италијанске фирме „Гандола” продао је Такову лиценцу за производњу, рецептуру, име производа, као и за технологију. Фабрика за производњу еурокрема почела је са радом 1970. године и врло брзо се показало да је то био изванредан пословни потез. Овај гигант је запошљавао петину од тадашњих 17.000 становника Милановца.
Славни српски кошаркаш Владимир Радмановић у „Рајским конацима” прекјуче у Леушићима, са Радишом Јевтовићем и извештачем Гласа западне Србије, фото: Г. Оташевић
Из суседних Леушића потиче Радиша Јевтовић (1942) који је од 1981. био на челу „Генексовог” предузећа „Центропродукт” у Милану, и данас половину године проводи у индустријском центру на северу Италије. Већ деценијама, водећи је извозник српске говедине на Апенине, у неко доба фирма је имала испоставу и у Петој авенији у Њујорку, преко које се говедина из СФРЈ продава широм Северне и Јужне Америке. У родном селу под Сувобором Радиша годинама опрема и допуњује старо српско село „Рајски конаци”, где долазе гости из разних делова света. Прекјуче смо, седећи у том насељу, спазили неочекиваног госта који нам се, лепо васпитан и дружељубив, придружио на сеоском ручку. То је био један од најбољих српских кошаркаша свих времена, Владимир Радмановић (38), који се претходне ноћи најавио непознатим домаћинима телефоном и мотором у суботу допутовао у Леушиће, на седмодневни одмор, ослањајући се на податке виђене путем Интернета.
Радиша Јевтовић је пре три године ушао и у посао са фармом у Мрчајевцима, коју је 1979. основао његов пријатељ Радич Нешковић (1939), трећи члан екипе на ручку у „Чолаковој кафани” у Љубићу, родом из Леушићима оближњег Лозња. Фарма коју је Нешковић успоставио била је, са 10.000 товљеника годишње, највећи извозник меса из СФРЈ, упућиваног на три континента.
– Систем је био замишљен тако да 70 малих фарми код „Сточара” у троуглу између Пријевора, Катрге и Луњевице добију по трактор, фрезер, тањирачу, цистерну за осоку, силажни комбајн и ситну механизацију. Свака је имала и сило – тренч и складиште за концентрат. Истовремено, тов и откуп телади за наш рачун радиле су и удружене ветеринарске станице из Крушевца, Трстеника, Александровца, Бруса, Варварина и Ћићевца, којима смо дали опрему за осемењавање, семена и лекове, и обезбеђивали новац за исплату сточарима – наводи Нешковић.
Он подсећа да је чачански „Сточар” са производњом од 2,6 милиона килограма меса у једном турнусу био највећи произвођач у СФРЈ, испред комбината у Хрватској, из Петриње и Врбовца. Тих лета, „Сточар” је на својим фармама чувао и војне резерве од чак 5.000 јунади.
– Било је уобичајено да се, на захтев купца из Либије, рецимо, за само седам дана спреми 1.000 товљеника и утовари на брод у Плочама. У таквим испорукама често се као наш ортак појављивао „Месопромет” из Сплита, тако што би обезбедио новац за 500 грла, а зараду смо делили.
„Сточар” је на оснивању (1974) имао 43 радника, а крајем осамдесетих 210 запослених с просечном зарадом од 800 марака, а код сваког од 70 коопераната посао су имала по три члана домаћинства. Месари који су у пензију отишли са десетогодишњим просеком, данас примају по 60.000 динара.
Пропаст је дошла са санкцијама 1992. године. Систем би и даље живео да границе нису затворене. Цела наша привреда пала је због тога, с несагледивим последицама.
Јован и Радич донели су поклоне својим друговима, док Радиша и четврти члан ове екипе, извештач Гласа западне Србије, не прославише се баш по том питању. Али, постоји прилика да се поправимо, што пре то боље. Ово су привредници који су обележили привредну повест наше отаџбине, али мило им је што их више нико не познаје док седе у кафанском ћошку предрагађа.
ГЗС
