где се на десетинама хектара плодног земљишта и даље на органски начин гаји ова житарица.

Без било какве примене заштитних хемијских средстава, на преко хиљаду метара надморске висине, где влада сурова клима, једино је и могућа њена интезивна производња. Поред хељде, на Златару добро успевају и друга жита, попут спелте, ражи, овса и голозрног јечма.

Агронома Јекослава Пурића, многи у нововарошком крају сматрају најзаслужнијим што се хељда вратила на, не тако давно, закоровљене њиве. Пре две и по деценије када је почињао са производњом, под хељдом је имао око два хектара, да би 2004. године са засејаних 4,5 хектара званично био највећи произвођач ове житарице у Србији. Последњих неколико година Пурић хељду сеје на преко 20 хектара, а на приближно истој површини гаји и спелту што га сврстава поново у ред највећих произвођача у земљи.

„Анализе које су претходних неколико година обавили овлашћени институти за прехрамбену технологију показују да је хељда произведена у нововарошком крају органског порекла и да црно зрно задовољава све прописане критеријуме, па би лако могла и у извоз. Предност овога краја је што се велика пространства могу одмах користити за органску производњу, без губљења времена на постепен прелазак са конвенционалне пољопривреде на производњу на еколошким основама”, каже један од највећих органских прозвођача хељде и спелте у Србији Јекослав Пурић.

Производњи хељде, поред Пурића, вратили су се и други у планинским пределима нововарошког краја, па се њеним узгојом, углавном на уситњеним парцелама бави стотињак пољопривредника на падинама Муртенице, Јавора и Босања. Познаваоци сматрају хељду незаменљивом међу здравим намерницама. Популарна је као здрава храна због високог удела протеина, а многи је смтарају и природним леком за којим влада велика потражња.

Илустрација, Фото: Пиксабеј

„Србија увози велике количине хељде јер домаћа производња не може да подмири све потребе. А не би морало да буде тако баш због њене широке примене и сигурног пласмана”, наводи Пурић.

Ове јесени приноси хељде крећу се око 1,5 тона зрна по хектару. Упркос томе, што су приноси ниски пољопривредници кажу да је исплатива за садњу јер се слабији род надомешћује добром ценом брашна.

Ако је веровати легендама које се препричавају у нововарошком крају, хељда је пре десетак векова, чудним путевима из Азије стигла на ове просторе и од тада се, како тврде житељи села подно Златара, у начину њеног узгоја готово ништа није променило до данас.

Текст је настао у оквиру пројекта „Органска храна – сигурна зарада“. Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања на конкурсу за интернет медије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

ГЗС/ПП Медиа