Обрадовић у браку се са Јулијом која описује свог партнера као доброг супруга и још бољег оца.
– Јулија и ја бринемо о петоро деце: Александри, Мини, Магдалини, Анђелији и Растку. Имамо и родитеље, браћу и сестре, многобројну родбину, тако да је у нашој кући увек забавно. Нема разлике у политици коју заступам и мог приватног живота. Ја сам за породицу на првом месту. Породица нас је одржала кроз векове и кад је било најтеже. Нема друге, мирније и сигурније животне луке. Борим се за Србију која ће бити пријатељ породице, верујући да својој деци дугујемо уређену државу како се из ње не би одлазило у иностранство. Наше је да направимо систем у којем ће владати закон и правда, као и исте шансе за све. Остало могу и морају сами – прича Бошко Обрадовић.
Каже да сваки слободан тренутак користи да буде са супругом и са децом, иако су им деца већ велика и имају своје животе, обавезе, интересовања.
– Увек сам се трудио да мој специфичан посао којим се бавим не утиче на њихове животе, да живе и стасавају нормално и без оптерећења. Захваљујући здравој средини у којој расту, посебно породици и пријатељима, успели смо да их сачувамо од већине негативних утицаја коју би моја политичка борба могла да им нанесе. А они су бирали добро друштво, што је још важније. Сада кад су девојке на студијама, имамо још већу динамику јер студирају у различитим градовима, где их понекад обилазимо иако сви највише волимо наш породични кутак у Чачку, као и наша села из којих потичемо – Враниће изнад Чачка и Марковицу крај Лучана.
Јулија Обрадовић наглашава да је увек поред себе замишљала јаког, пажљивог и доброг човека какав је, тврди, њен супруг.
– Сва деца су од њега покупила понешто, а сви заједно осмех, заједништво и умеће љубави. Због честих путовања и одсуствовања, много нас је размазио и научио на нека мала, дивна изненађења. Имамо само наше време и само наша места и то је свима посебан извор добре енергије. Он има тај дар за организацију и изненађује: тако ми је приредио предивну прославу рођендана на коју је тајно позвао чак и све моје најбоље пријатеље из студентских дана са разних страна Србије, а да ја то уопште нисам знала док их нисам све угледала. Посебно се потрудио око организације прослава осамнаестог рођендана наше четири ћерке, да њихово пунолетство остане незаборавно – каже она. Ипак, каже, има и ману.
– Врло је благ према деци. Свима нам тешко пада раздвојеност, али деца и ја разумемо да је то њему важан избор и посао, али и лична жртва за бољу будућност све деце. Ми смо његов бочни штаб у који увек може да се врати и одмори, радујемо му се, бодримо га, а понекад и критикујемо – прича Јулија Обрадовић.
Каже да је нервира једна ствар – Бошко је у свему супротан ономе како су га режимски медији представили односно оцрнили.
– Нисам упознала некога ко има више разумевања за људе, ко више опрашта и помаже другима. Не знам да ли бих уопште желела да упознам Бошка из режимских медија, али знам да би многи желели да упознају мог Бошка када би знали какав је заиста приватно. Верујем да би побрао огромне симпатије и имао много већу подршку на изборима када би људи само имали могућност да га лично упознају, а такве коментаре стално чујем од оних који су ту прилику имали – каже госпођа Обрадовић.
Њен супруг, с друге стране, каже да породице са већим бројем деце имају занимљиву динамику, некад тешку, али много чешће дивну, и да не постоји ништа на овом свету што може више да те усрећи од успеха своје деце.
– Посебно ме оплемењују моје ћерке, сада већ одрасле девојке. Прошли смо разне фазе њиховог одрастања, патили што немају дечка, заљубљивали се са њима, бринули око полагања пријемних за факултете… Растко је најмлађи, једини дечак и самим тим свима нам је миљенче, што некад мора да се коригује јер то може да злоупотреби. Ако се понекад и наљутим на њега, он увек има пет жена на својој страни и тако остаје неприкосновен у нашем породичном царству. Нема никакве разлике у подизању девојчица и дечака, јер деца расту у добре људе највише од љубави. Бог нам је дао највећи дар – што нас има доста и у том богатству личности, карактера и сталних нових догађања заиста уживамо, а деца имају прилику да вежбају значај брака и породице за живот – каже Обрадовић.
Деца сама праве своје изборе
– Наша деца нам уопште нису дала прилику да се мешамо у њихов избор школа и факултета. Некако су одрастали ка томе што на крају студирају, тако да нисмо имали дилеме. Потрудили смо се да им ставимо до знања да смо увек ту као подршка, али да изборе праве сами. Поносан сам што су до сада правили добре изборе, што су врло успешни у школовању и што ћемо ускоро имати један врло занимљив уметнички породични тим: графичког дизајнера, архитекту, примењеног уметника и драмског уметника. Полако долази и време за зетове, па се шалимо са девојкама да нам недостаје мало инжењерске струке, пошто је Растко тренутно опредељен за кошарку. Он уноси неизвесност тиме што би истовремено да постане војник, свештеник, студира на некој спортској академији и проучава историју и политичке науке. Али то је нормално за 15 година и једног гимназијалца – прича Бошко.
