VUČIĆ DANAS ODLAZI SA MESTA PREDSEDNIKA SRBIJE – SABIRAMO ŠTA JE OSTAVIO NARODU ZAPADNE SRBIJE I KAKO SE UPISAO U ISTORIJU OVOG KRAJA

pobrđa pamtiće ga i po tome što je umeo da stigne tamo gde državnici retko zalaze – da izgovori ime zaseoka kao da je u njemu odrastao, da danas razgovara sa najmoćnijim ljudima sveta, a već sutra u nekoj zabiti pruži ruku domaćinu sa žuljevitim dlanovima i sasluša njegovu muku.

Aleksandar Vučić je u ovom kraju ostavio puteve, fabrike, obilaznice i velike državne projekte, ali će njegova politička zaostavština tek biti predmet ocena i istorijskog suda. Za narod ovog kraja ostaje slika predsednika koji je „Miloša Velikog“ vratio u zavičaj, koji je umeo da zastane pred seoskom kućom, sasluša nejakog i obeća pomoć, ali i da sa državne govornice veoma oštro odgovori kada je smatrao da je Srbiji učinjena nepravda. Rođen na beogradskom asfaltu, narod i unutrašnjost Srbije stavio je u središte svoje politike i zato će se, bez obzira na različite političke poglede na njegov mandat, u letopisima ovog kraja dugo prepričavati jedno vreme i jedan predsednik koji je zapadnom Srbijom prolazio toliko često da su ga ljudi počeli doživljavati gotovo kao svog komšiju.

OVAKO JE IZGLEDALA VUČIĆEVA MARŠRUTA KROZ ZAPADNU SRBIJU – A NIJE UVEK IŠLA KOLONA ZA NJIM

Kada se saberu predsedničke posete od 2017. do 2026. godine, Vučićeva maršruta kroz zapadnu Srbiju liči na dugu putanju od suvoborskih sela do granice na Limu: Gornji Milanovac, Takovo, Pranjani i Galovića polje, Čačak, Preljina, Pakovraće, Ovčar Banja i Kablar, Lučani, Guča,Kotraža i Kaona, Požega, Laz i Munjino brdo, Ivanjica, Radaljevo, Kumanica, Međurečje, Golija i Kušići, Užice, Krčagovo, Drežnik i Kadinjača, Bajina Bašta, Pepelj, Tara i Mitrovac, Mokra Gora i Mećavnik, Čajetina i Zlatibor, Nova Varoš, Kokin Brod, Božetići, Dubnica, Radijevići i Uvac, Priboj i Pribojska Banja, Prijepolje i Kamena Gora. U neka mesta vraćao se po nekoliko puta – Pranjane je zvanično posetio dva puta, u Priboj se vraćao zbog fabrika, FAP-a, Pribojske Banje i drugih projekata, dok su Čačak, Preljina, Požega i Lučani bili česte tačke obilazaka velikih infrastrukturnih i privrednih poslova.

LJUDI SU SVEDOČILI DA SU GA VIĐALI SAMOG – BIO JE VUČIĆ, ISTI ON, STAO ONDE, POGLEDAO I OTIŠAO...

A uz zvanične posete ostala je i jedna manje poznata priča koju su prepričavali ljudi sa terena. Nije iza njega uvek išla predsednička svita. Meštani i radnici pričali su da su ga ponekad viđali gotovo samog, u „škodi“. Jedna takva priča vezana je za Preljinu: u suton je, prema svedočenjima par ljudi iz tog kraja, primećen kako obilazi prostor na kojem je trebalo da se spoje „Miloš Veliki“ i Moravski koridor. Slične priče kružile su i sa pojedinih gradilišta – Vučić bi se navodno pojavio nenajavljeno, toliko neočekivano da su čuvare kasnije kolege zadirkivale da im se „privideo predsednik“. Te anegdote nisu deo zvaničnih evidencija Predsedništva i treba ih tako i predstaviti, kao svedočenja ljudi sa terena, ali lepo dopunjuju sliku jednog vremena: nije želeo samo izveštaj na stolu, već je, prema njihovim rečima, umeo i sam da ode da vidi gde će proći put i dokle su stigli radovi.

Zvanična hronologija, međutim, dovoljno govori sama za sebe: od Ljiga do Priboja, od Kablara do Kamene Gore, od tunela kod Požege do puteva preko Golije – stizao je u gradove, sela, fabrike, domaćinstva, na planine i gradilišta. Negde je dolazio kada je posao tek počinjao, negde kada je trebalo ubrzati radove, a negde da otvori ono što je završeno. Tako je, mesto po mesto i kilometar po kilometar, izgledala predsednička trasa Aleksandra Vučića kroz zapadnu Srbiju.

IZA NJEGA OSTAO JE PUT KOJIM ĆE NAROD JOŠ DUGO HODATI

Gazio je Srbijom da bi narodu bilo bolje, ukaljao cipele tamo gde mnogi državnici ne bi ni automobilom svratili, silazio sa asfalta među ljude, ulazio u zaseoke, fabrike, njive i domaćinska i sirotinjska dvorišta, pružao ruku radniku i seljaku i slušao njihove muke bez velikog protokola. I mogu ga protivnici napadati, osporavati i pokušavati da sruše sve što nosi njegovo ime, ali ne mogu prekopati kilometre puteva, skloniti mostove i tunele, ugasiti fabričke hale niti izbrisati tragove mesta kojima je prošao. Za njegove pristalice, upravo je taj trag razlog zbog kojeg ga već svrstavaju među velike državnike novije srpske istorije. A danas može da ode sa funkcije i pogleda iza sebe: cipele možda jesu bile blatnjave od Srbije kojom je gazio, ali je iza njih ostajao put kojim će narod još dugo hodati

Danas spokojno odlazi sa Andrićevog venca, bez predsedničke funkcije i protokola, ponovo među narod, na nove izbore i u novu političku bitku za Srbiju.

GZS(G.Nikolić)