Иза Владише је преко милион претабаних километара и то углавном без обуће, можда је једини који годинама на Сабор трубача долази пешице

Деспотовац, Стрмостен – Све до појаве првих возила пешачење је било једини вид транспорта, али, са доласком аутомобила све мање времена проводимо ходајући.

 Иако је ова навика изузетно здрава последњих година пешачење је за многе само рекреативно ради здравља. Међутим, Владиша Петровић из места Стрмостен надомак Деспотовца до сада је прегазио више од милион километара и за њега је пешачење једини начин преласка од једног до другог места. 

„Звук трубе ме је водио па сам тако сваке године пешице кретао пут Гуче до Сабора трубача. Некада сам ишао дужом рутом, некада краћом углавном прешао сам тај део Србије што кажу уздуж и попреко. Ишао сам преко Београда, Смедерева, Свилајнца, Крагујевца углавном до Гуче путујем две ноћи и један дан, по кафанама одмарам, попијем воде и наставим“, каже Владиша.

Он истиче да је до сада прегазио преко милион и по километара а само у једном правцу до Гуче је имао чак 150 километара. Никада није спавао осим код пријатеља у Гучи и Ртима где се и хранио током свог путовања.

„Где сам имао пријатеље ту сам спавао и јео, иначе сам сваки минут користио да ходам. Преко лета често идем бос да не подерем обућу а када је зима и хладно ја ходам обувен“, рекао је Владиша.

У свом дугогодишњем пешачком стажу наилазио је и на разне неприлике али то га није спречило да се поново упути на далек пут, па поносно каже:

„Док сам жив ја ћу да идем у Гучу пешке. Једном су ме опљачкали, узели су ми сав новац, документа, тај лопов је са мојом личном картом радио свашта па ме чак и интерпол тражио, добио сам чак и батине. Али, ја не одустајем, увек ћу пешачити и обилазити нашу Србију“, поручује Владиша.

Овај храбри пешак ради као клисар у цркви у свом селу и многима је задао домаћи задатак, јер како каже, пешачење постоји од када и човек и најздравији је начин преласка са једног места на друго.

ГЗС/ ТопПрес