Луксуз града који важи за најбоље место за живот на Средњем истоку, мењају руралном средином златиборског села. Срећни су што им деца стасавају у природи и знају да шаргарепа расте у земљи, а не у маркету, што удишу планински ваздух и радују се цвркуту птица. Сигурни су да је одлука коју су донели исправна и кажу да је Чајетина са Златибором једино место у Србији где могу и желе живети.
Шанеј је рођена у Лос Анђелесу 1981. године, а Марјан исте године у Београду. После завршених студија енглеског језика, Шанеј одлази у Кореју где живи две године и ради као професор енглеског језика. У Дубаи се сели 2006. године где добија место директора одсека за језике у једном факултету. Марјан у Дубаи долази 2008. године где ради као фризер. Упознали су се 2013. и венчали после само осам месеци.
„Имали смо заједничку другарицу која нас је упознала. Често га је помињала и предлагала да скупа попијемо кафу. Тако се он једном придружио нама на кафи, а онда опет и опет, све док нисмо почели да кафу пијемо без наше заједничке другарице, која је била и његов клијент. Осам месеци смо се забављали, он ме онда запросио и ја сам пристала. Прво дете, син Тео долази 2015, а после две године и ћерка Ајда”, уз осмех се присећа Шанеј.
Шанеј је у Србији била пре него што је упознала Марјана, видела је Београд, али за Златибор није знала све док нису дошли скупа, тада као трочлана породица. Марјан је Београђанин коме је на Златибору живео деда и родио се отац. Долазио је као дечак често, касније као младић, проводио доста слободног времена у кући свог оца, али никада није размишљао да би ту могао и да се пресели.
„Увек сам радо долазио и када сам живео у Дубаију, ово је прво место које сам желео да покажем својој супрузи, где сам пожелео да дођем са својом породицом. За њу је то било потпуно изненађење, сва ова природа у изобиљу је за њу била фасцинантна. Почели смо сваки одмор да проводимо овде, боравили смо у кући мог оца. Касније смо купили и мали плац на коме смо саградили једну кућицу. У Београду смо проводили само по неколико дана, по доласку и пре повратка у Дубаи. Тако је било све док нисмо добили и ћерку, онда смо почели да размишљамо о пресељењу. Прва опција је била Америка, ја сам тамо и посао нашао али од те идеје смо брзо одустали. Када дођу деца, приоритети се мењају, поставља се питање где је живот за децу бољи. Једном ногом смо живели у Дубаију, другом овде, све до 2018. када смо преломили. Дошли смо овде, шетали се планином, јахали коње и одлучили да је то то, јер сваки пут када смо тамо одлазили ово нам је све више недостајало”, прича Марјан за портал Нова.рс.
Разлика између две средине је јасна као дан, промена огромна, највише за Шанеј, али како каже, корак по корак и Златибор их је “зграбио”. У Дубаију су све распродали и дошли, нису имали јасан план како и од чега ће живети, али одлука је била коначна. Њихов долазак је изазвао различите реакције, једни су их подржавали и давали им ветар у леђа, док су други њихову одлуку сматрали сулудом. Кажу да их то прати и после две године, али их не секира.
„Нисмо одмах имали план за посао, ја сам и даље путовао у Дубаи, она је покушавала нешто онлајн да ради, припремали смо кућицу за издавање али није било лако. Добили смо велику помоћ од општине Чајетина, то нас је чак и запрепастило. Када први пут упознајете неке људе који вам прилазе отвореног срца, нуде помоћ и показују добродошлицу, разумеју нашу одлуку, то је за нас био посебан утисак. Помогли су нам да започнемо живот овде, она је добила посао, децу су нам у обданиште примили без проблема, ја сам почео да радим свој посао у једном хотелу. Мало по мало, мислим да смо се брзо адаптирали. Било је и оних који су нашу одлуку називали сулудом, дан данас има тога, али то је њихова брига, а не наша”, додаје Марјан.
Шанеј је освојила пре свега природа која јој понајвише помаже да премости све разлике култура где је одрасла и где сада живи и одгаја своју децу. Са једне стране су позитивна искуства, којих је свакако више од оних других која су занемарљива, која је више збуњују него брину.
„Природа је број један, храни ми душу, уживам у њој, цео живот сам желела да што више времена да проводим у природи, путовала кад год ми се пружила прилика, али живот у природи ми није био доступан. Лепо ми је, срећна сам, породица ми је срећна, живимо здрав живот. Храна је супер, пасуљ, кајмак, пршута… Карађорђева шницла је нешто најлепше што сам у Србији појела. И ја учим да спремам традиционална српска јела, месим хлеб, са свекрвом сам научила да правим ајвар, добро ми иде и све ме то радује. Сада издајемо ту кућицу, имамо госте па сам ја пре короне припремала и доручак за госте, разне пите и све оно што чини храну овог краја”, прича Шанеј.
Оно што је за Шанеј у Србији чудно је манир оговарања. Каже да је то за њу нови облик комуникације који још увек само посматра и тражи најбољи начин да га избегне. Не брине се због тога јер по њеном осмеху схватили смо да је то чак и забавља. Препрека коју још није савладала јесте језик, нема довољно времена да озбиљно реши ту баријеру. Марјан се навикао да комуницирају на енглеском, али је пред нама обећао да ће у кући више говорити српски. С друге стране, деца већ добро говоре оба језика.
Поред природе Шанеј је одушевљена људима, гостопримством, увиђа огромну разлику између централне и источне Европе, али и између истока и запада. Изненађена је колико овде људи могу да буду пријатни, поготово према странцима и мисли да Срби тога нису ни свесни. Сви странци које су на Златибору упознали и који су били и њихови гости, рекли су им да је то гостопримство први разлог због ког се овде враћају.
„Где дод одете, овде ће вас угостити, иако вас не познају, у свету то нећете добити, ретко, ретко где, ретко је која нација таква. Научила сам доста, учим од других људи и усвајам тај однос. У Америци када одете код неког у госте, дочекаће вас речима, све се своди на разговор и ништа више. Овде одмах кафа, ракија, питају те хоћеш ли нешто друго, нуде вас храном, ја на то нисам навикла али сам научила да је то домаћински однос. Када смо били код једне моје рођаке у Америци, после неколико сати Марјан ме питао да ли ће га неко понудити кафом, чашом воде, а ја сам му објаснила да хоће ако тражи, сада разумем зашто је то тада за њега било чудно”, каже Шанеј.
Корак по корак, ова породица оснива све озбиљније сеоско домаћинство. Завршавају градњу још једне кућице коју ће понудити туристима, саде башту, имају и животиње, онолико колико им простор дозвољава.Засадили смо своју башту, имали смо своје поврће, кромпир, цвеклу, пасуљ, купус, шаргарепу, парадајз. То нас је баш учинило срећним, узимате ресурсе из земље, без хемије, потпуно здраво. Деца су нам помагала, ишли смо заједно у башту, они са малим мотичицама и учествују у томе, то је благодет. Нема цену то да ће деца да науче како се шта гаји, како се бере, то је за нас важно. Учимо, помажемо се интернетом, комшије помогну колико могу, али овде људи толико раде да нам је грех да трошимо њихово време. Имамо и кокошке, ћурке, псе и мачку, за сада имамо услове за толико. Када једног дана саградимо шталу и будемо можда имали већи плац, волели бисмо још животиња, пре свега коња”, прича и планира Марјан.
ПУТОВАЊА
На питање колико им ставара проблем што су 15 километара удаљени од Чајетине, кажу да се боље сналазе него људи са децом у Београду. Путеви су чисти, већ трећу зиму, није им се никада десило да се заглаве, треба им десет минута да децу превезу до вртића и још толико да Марјан буде на послу. Прича ових људи збуњује оне који нису уопште или су мало путовали ван Србије. Светски путници и људи који вредности виде и ван материјалног богатства, сигурно боље разумеју све њихове разлоге за одлуку да свакодневно живе и буду у контакту са природом.
Нова.рс/ГЗС
