Овај уметник истакао се још док је студирао поневши статус студента генерације. Касније је добио многе награде за цртеж, а своје радове излагао је у земљи и иностранству. Ивањичкој публици Жарко ће се представити циклусом својих цртежа.
Жарко Дринчић је рођен у Петроварадину 1964. године, Академију уметности у Новом Саду, смер сликање у класи проф. Душана Тодоровића уписао је 1990, а цртеж му је предавао проф. Миодраг Нагорни. Добитник је годишње награде за цртеж, као и награде Универзитета града Новог Сада за постигнут успех током школовања. Самостално је излагао у Београду, Новом Саду, Панчеву, Пожаревцу, Италији – Болоња, Словенија - Домжале, Изола. Учествовао је и у оснивању ликовне колоније МЕНСЕ Србије као и у оснивању "Друштва уметника и природњака”. Бави се и фотографијом за које је добио награду Националне географије, издање за Србију, као и награду на конкурсу за "Крипто фотографију" у Горњем Милановцу. Последњих десет година српску уметничку сцену обележио је и нестанак цртежа. На мапи европског цртежа Београд је, заједно са Загребом и Подгорицом, био значајан центар. Цртеж је доживео апокалипсу, али упркос свему и свима, један човек, и сада црта.
Фото: Дом културе Ивањица
Жарко Дринчић је митска фигура, као уклет и по страни од свега. Креће се између сликарског раја и црног Сунца поезије, између ватре и пепела, разума и ништавила. Овај новосадски уметник, који је као и сви који се озбиљно баве цртежом, а не сликом или скулптуром, ближи мисаоном него чулном, више је загледан у понор, свестан да и понор њега посматра, него што зна за свакодневно, било оно и уметничко. Ван свега, каткад и изван себе, Дринчић је корење свог цртежа пронашао у историји и традицији, идући испред свог времена. Због тога његов цртеж има нешто од бола векова, сувоће уметника који добро познаје све превртљивости ликовне сцене и тврдоће неког ко не дозвољава меком, лаком и лагодном да допру до уметности, Дринчић се рве са цртежом (кад већ нико не сме), запарао је линију ка будућности цртежа и на великој, старој искрзаној мапи открио нове светове.
Зашто Жарко Дринчић уопште црта? Да можда не жели да узнемири оне који су се помирили да уметник више никада неће узети перо, четкицу и длето у руке, оне који су се обрадовали нестанку мануелног, или је желео да покаже све могућности нове подлоге на коју је први применио до тад невиђене технике цртања, спојивши ренесансну и хај-тех културу, микеланђеловски цртеж са експерименталним и концептуалним. Једном речју, морао је да почне да црта јер ништа тако добро није радио. После бројних излаганих и продатих мртвих природа, портрета, икона, и других слика, враћа се цртежу. У времену општег расула и уметности отупелој и без наде, појавила се једна жарка воља. Дринчић трага за нечим као заљубљеник и фанатик. У доба разних спекулација и апсолута тржишта он ради нешто на шта се не рачуна, не полаже унапред право и не очекује ништа, па ни да успе. Појавио се цртеж какав је увек и био, какав треба и мора да буде, цртеж ради цртежа, на једној плочи која пружа безброј могућности. Није битно како ће се завршити ова цртачка авантура, важно је да је почела. Векови цртежа су за нама, а Жарко Дринчић ће можда допринети да буду и спред нас.
Дејан Ђорић, Глас западне Србије
.gif)
