и Окружном суду у Крушевцу, и то у првом реду са Божидаром Божом Петровићем, који је био сјајан правник и још више од тога интелектуалац, у једној малој средини каква је Александровац, али и са двојицом дугогодишњих адвоката, град- ских угледника, др Марком Вујовићем и Марком Машом Богдановићем, који су се ваљда од рата па до краја својих живота бавили адвокатуром у том малом граду, у коме данас, нажалост, нема више седишта суда.
Међутим, осим ове тројице адвоката током приправничког стажа интензивно сам се дружио са адвокатом Божом Петровићем. Долазили су у мали суд чувени тадашњи крушевачки адвокати.
Један од њих беше Градимир Граде Московљевић, ког сам упознао још у време док сам ишао у основну школу, а онда у крушевачку гимназију, и са којим сам све време до краја његовог живота одржавао контакт, али и од кога сам прихватио адвокатску карму.
Долазили су, дакле, у мој Александровац док сам судио у те две и по године, поред Града Московљевића и Драгиша Лола Голднер, Гордан Поповић, Верољуб Веца Вукелић, а понајчешће Влада Стојковић, који више није међу нама, иначе један од бардова крушевачке адвокатуре, пореклом из моје Жупе.
Судећи, веома често ми се догађало да пре него што ће браниоци које сам поменуо изложити завршну реч, проценим да сам утврдио све чињенице на које ваља применити материјално право, али када изложи завршну реч Влада Стојковић, онда више нисам био сигуран да ли сам на прави начин извршио селекцију чињеница из изведених доказа или би његова теза могла бити и остати у првом плану. Касније, када смо поступали као браниоци у истим предметима, признао ми је да се при изношењу завршних речи користио урођеном глумачком даровитошћу.
Дошавши у Краљево у Основно јавно тужилаштво, а потом и у Окружно тужилаштво, затекао сам десетак адвоката, међу којима бих у првом реду издвојио др Радисава Целића, потом адвоката Власту Михајловића, па Божу Лазовића, онда Марију Рудинац, Николу Дикова, Петра Алексића, те коначно и адвоката Бранислава Манета Ракуша, са којим сам се, упркос чињеници да сам био заменик јавног тужиоца, интензивно дружио.
Сви они нису били уписани у Именик адвоката Адвокатске коморе Чачак 1972. године, када је она формирана, неки су се бавили адвокатуром након уписа у Именик адвоката Адвокатске коморе Србије. Упознао сам и неколико чачанских адвоката који су долазили у Краљево, у првом реду председника Адвокатске коморе Србије Бека Михајловића, па адвокате Миодрага Раовића, Преда Благојевића и многе, многе друге.
Свима њима заједничко је било, пре свега, коректно држање пред судом, гос- подствено, отмено, али са силном енергијом и потребом да њихови брањеници, ако не би могли бити ослобођени од оптужби, током поступка прођу најбоље могуће, уз апсолутно поштовање суда и осталих учесника у поступку, што се у ово време све ређе среће.
Сви адвокати тог доба, који су утемељили адвокатуру у Краљеву, али и у Крушевцу, представљали су својим односом према клијентима, својом појавом и снагом својих личности, градске угледнике, чувајући достојанство и вредност адвокатске професије, по чему могу бити узор данашњеим младим адвокатима.
* * *
У мојој дугогодишњој каријери објединиле су се улоге адвоката, судије и тужиоца: навршило се 30 година у адвокатури и 50 година радног стажа, толико је протекло откако сам завршио правни факултет.
Уписан сам у Именик адвоката Адвокатске коморе Чачак пошто сам крајем 1991. године поднео молбу, и то под бројем 394. Понајвише утицај на мене да прелазак из тужилаштва у адвокатуру учиним, извршио је адвокат Тома Фила, који ме је уверавао да је најједноставнија и најлакша антиципација из тужилачке одоре у адвокатску слободу, због тога што и тужиоци, као и адвокати, имају страначки приступ у кривичноправном случају у коме се поступа, да би ми после извесног времена пренео уверење да сам се јако брзо прилагодио бранилачкој улози, те да у мени не препознаје бившег тужиоца.
У исто време када сам ушао у адвокатуру, то је учинило неколико адвоката у Краљеву, међу њима и Предраг Предо Марковић, који се због поодмаклих година однедавно не бави адвокатуром. Редовно сам се са њим састајао, као и са сада покојним Велимиром Балшићем, који је припадао млађој гарнитури адвоката у Краљеву, иначе адвокатом од каријере, и они су ми помогли да та трансформација из тужилачке у бранилачку позицију буде што безболнија, краћа и природнија.
У том раном периоду бављена адвокатуром био сам у прилици да се, као и много пута касније, сусрећем са адвокатом Страхињом Кастратовићем. Једне прилике изнео ми је своју визију перфекције адвоката који жели да остане само у кривичној материји. Сматрао је да се то може постићи тако што би се с једне стране понудило савршено правничко и теоријско знање кривичноправне материје, на оном нивоу на коме је у то време био мој готово дневни колега и саговорник адвокат Предраг Марковић. Са друге стране, мора бити допуњено начином поступања адвоката браниоца пред судом како је то чинио савршеним испитивањем окривљених и сведока на суђењу адвокат Боривоје Боровић, са којим сам у више предмета био бранилац. Дакле, та адвокатска перфекција настаје сажимањем тих двеју методологија у јединствени формат.
Све време сам тежио идеалу и настојао да му се приближим, па сам у име потре- бе да свој правнички израз појачам, прочитао све оно што ми је било доступно, а што је подастро Марко Тулије Цицерон, као изразити интелектуалац римског античког друштва, који је остао не само запамћен него и записан захваљујући својој широкој и свестраној култури, а понајпре реткој говорничкој обдарености и изванредној енергији којом је испунио свој јавни живот и рад као адвокат, али и као говорник, политичар, књижевник и филозоф. Мене је занимало његово поступање у оквирима адвокатског реда исто онолико колико и адвокатске бравуре грофа Мирабоа, кога је у својим делима представио др Слободан Јовановић, а што ћу прочитати и у више наврата настојати да се тиме послужим у својој адвокатској пракси у покушају да усвојим понеку његову реторичку бравуру.
И када се осврнем на протекле нешто више од три деценије колико сам у адвокатури у Краљеву, нисам изгубио наду да ће адвокатура ићи у правилном смеру, а понајпре, да ће у погледу оног значаја и вредности коју је као услужна делатност имала, њен значај на јавној сцени и у јавном простору бити већи. У краљевачкој адвокатури данас је присутна неколицина младих адвоката, који ме из дана у дан све више уверавају да могу бити у будућности достојни наследници поменутих адвоката којима сам се дивио када сам 1977. године дошао у Краљево. То су они који су седели са леве стране у судници, тамо где иначе седе браниоци, насупрот онима који су у ад- вокатуру ушли због тога што су нашли ухлебљење, јер нису имали избора, или због тога што су настојали да наставе радни век прелазећи из пензије, коју су стекли у пра- восуђу, у адвокатуру. Њихов ангажман, упркос годинама које су у правосуђу провели, по мојој оцени, није обезбедио виши ниво правничких услуга, поготову у кривичној материји у којој свих година поступам. У адвокатури, не само Краљева, налазе се и данас они адвокати које познајем из периода 2002‒2010. када сам у два мандата био члан Управног одбора Адвокатске коморе Чачак, а у првом мандату и потпредседник Коморе. Нажалост, постоје и адвокати које смо ми у том периоду брисали из Именика адвоката због недостојности да се том професијом баве. Тај основ, који би требало да буде примаран за адвокатски ангажман и адвокатско поступање, као да више и не постоји и није од значаја при упису нових адвоката у Именик наше Коморе.
Ваљда неће бити сувишно да напомен да сам у име наше Коморе присуствовао током 2013. године едукацијама које је организовала Адвокатска комора Србије, ОЕБС и Амбасада САД да бих стечено знање преносио адвокатима широм Србије са професором Миланом Шкулићем и неколицином адвоката из Београда, чиме сам настојао
да се адвокати што боље упознају и прилагоде кривичној процедури заснованој на новом и другачијем процесном систему.
За свој дугогодишњи рад у адвокатури и подизању њеног угледа, додељена ми је 2012. године Повеља Адвокатске коморе Чачак. Према непотпуној евиденцији тужио сам и био бранилац у више од сто предмета убистава и покушаја убистава, при чему је било и ослобађајућих пресуда. Довео сам у три кривичноправна случаја због кривичног дела покушај убиства до правноснажних пресуда због поступања у нужној одбрани; у многим озбиљним вишегодишњим кривичноправним случајевима, где сам био ангажовани бранилац, донесене су ослобађајуће пресуде. Сумирајући свеукупан адвокатски ангажман у периоду од 30 година, нисам сигуран да сам са потпуним уверењем у стању да саопштим, кроз своје виђење правде и права, да ли је више било правде или кривде. Упркос свему и надаље ћу се, у нешто мањем обиму, бавити адвокатуром остајући само у „својој” кривичној материји. Никако и никада се нисам ни најмање покајао, ма како да сам затворио круг: почео као судија, наставио као тужилац, а завршавам као адвокат, најчешће као бранилац. Не кајем се што сам учинио изгон из државне службе у адвокатуру као приватну професију. Моја кћи ме није следила – данас је судија Вишег суда у Краљеву, такође у кривичној материји. Но остајем у уверењу да ће мој најстарији унук, који је управо уписао Правни факултет у Београду, доћи у моју канцеларију и надоместити мој одлазак, који ће бити невољан али неумитан. Остајем са надом да ћу свог унука дочекати као свог приправника.
АК Чачак/ГЗС, Гвозден Николић
