да им чачански привредник Михајло Николић исплати 349.105 евра са уговореном каматном стопом 3% месечно почев од 26. априла 2016. у пресуди коју је изрекао Владимир Врхошек као судија појединац наводи се да је захтев неоснован. Тужилац је, иначе, захтевао следеће:

- да се обавеже тужени Михајло Николић да тужиоцу ,,Пиреус банци“ на име дуга плати износ од 349.105,90 евра са уговореном каматом по стопи од 3% месечно, почев од 26. 04. 2016. године па до исплате, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате;

- да се обавеже тужени Михајло Николић да тужиоцу ,,Пиреус банци“. на име дуга плати износ од 57.650,00 евра, са уговореном каматом по стопи од 3% месечно, почев од 26. 04. 2016. па до исплате, као и износ од 291.455,90 евра, на име камате обрачунате на дан 25. 04. 2016. године;

- да се обавеже тужени Михајло Николић да тужиоцу ,,Пиреус банци“. на име дуга плати износ од 57.650,00 евра, са уговореном каматом по стопи од 3% месечно, почев од 26. 04. 2016. па до исплате, као и износ од 291.455,90 евра, на име камате обрачунате на дан 25. 04. 2016. године, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате;

- да се обавеже тужени Михајло Николић да тужиоцу ,,Пиреус банци“. на име дуга плати износ од 7.085.703,85 динара, са уговореном каматом по стопи од 3% месечно, почев од 26. 04. 2016. године, па до исплате, као и износ од 35.822.533,21 динар, на име камате обрачунате на дан 25. 04. 2016. године.

Тужба је одбијена као недозвољена, а необични спор завршиће се, сва је прилика, пред Апелационим судом у србској престоници. Необичајан је утолико што је основна позајница била 64.000 евра, банка је тражила од Николића пола милиона евра, а он, са своје стране, тврди да је уствари у преплати 6.976 евра.

Ево у чему је реч, из образложења пресуде:

Пресудом Вишег суда у Београду П бр. 21413/10 од 10. 06. 2014. године, ставом првим изреке , обавезан је тужени да тужиоцу на име главног дуга плати износ од 57.650 евра, са каматом по стопи од 3%, почев од 01.09.2003. године, па до исплате, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев у делу којим је тражено да се обавеже тужени да тужиоцу на име главног дуга плати преко досуђених 57.650 евра, до тражених 65.650 евра, са каматом по стопи од 3% месечно, почево од 01.09.2003. године, па до исплате, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате. Ставом трећим изреке, одбачена је тужба у делу у којем је тражено да се обавеже тужени да плати тужиоцу на име камате износ у висини од 75.160,02 евра, са каматом по стопи коју прописује Европска централна банка за евро, почев од 05.11.2003. године, па до исплате. Ставом четвртим изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Тужилац је изнео да је његов правни претходник ,,Атлас банка“ а.д., са туженим закључио дана 26.01.2001.године Уговор о кредиту бр. 2/2001, којим Уговором је туженом одобрен девизни кредит у износу од 128.400 ДМ, а овде тужени се обавезао да ће кредит вратити у року од 90 дана од пуштања кредита у течај, са каматом од 3% месечно. Међутим, тужени је само делимично испунио своје уговорне обавезе, тако што је закључно са 15.09.2003. године остао у обавези од укупно 88.277,82 евра, од којих 65.650 евра на име главног дугам а 22.627,82 евра на име камате. Изјашњавајући се о наводима туженог, изнео је неосновано становиште туженог да је предметни Уговор од 26.01.2001. године ,,зеленашки“ уговор, с обзиром да банке нису ограничене у погледу уговарања висине каматне стопе, већ иста зависи од тржишних услова. Такође сматра неоснованим и навод туженог да исплатом акцептних налога означених у предметном Уговору тужени испунио своју обавезу, с обзиром на то да су акцептни налози назначени у спорном Уговору средств обезбеђења других кредита, који су раније били одобравани предузећу туженог ,,Компани Николић“, а не предметног кредита. Такође сматра неоснованим и навод туженог да је део дуга отплатио готовинским уплатама, за које је као доказ приложио признанице у списима предмета, а из разлога што исте признанице нису снабдевене печатом банке и потписом одговорног лица, а што је уобичајно у пословању банака. Напротив, у питању је правни посао између овде тиженог и Живка Јововића, саслушаног у својству сведока у овој парници, јер исти новац од овде туженог није примио у име и за рачун овде тужиоца, већ у своје име. Са друге стране, иако је исту такву признаницу издао и овде тужени када је примао износ одобреног кредита, у овом случају признаница по мишљењу тужиоца пуноважна, јер тужени нема својство правног лица, а Банка, с обзиром да даје новац на име одобреног кредита, нема обавезу да признаницу снабде својим потписом и печатом. Надаље, изјашњавајући се о приговору недостатка активне легитимације, уз позивање туженог на Уговор о уступању потраживања од 23. 12. 2004. године4, изнео је да је овај приговор неоснован. Ово из разлога што тужилац сматра да је одредбом чл. 204. ст. 1. ЗПП прописано да отуђење ствари или права о ко9јем тече парнива не утиче на активну (или пасивну) легитимацију странке, а што је поткрепио и судским одлукама из којих произилази да је ранија судска пракса такође стала на овакво становиште. Коначно опредељеним тужбеним захтевом, који је означио као примарни (основни), тражио је да се обавеже тужени да тужиоцу на име дуга плати износ од 349.105,90 евра, са уговореном каљматом по стопи од 3% месечно, почев од 26. 04. 2016. године па до исплате.

Глас западне Србије