морам почети неким својим адво- катским почецима, запажањима и доживљајима који нису толико удаљени од времена формирања Адвокатске коморе у Чачку.
Када сам 1979. године дипломирао на Прав- ном факултету у Београду, нисам планирао да се бавим адвокатуром у Чачку. Имао сам тада двадесет две и по године и сва моја професионална размишљања била су везана за адвокатуру због које сам и уписао студије права, али и Београд као место где бих се тим послом бавио.
Мој отац, који је у то време био старешина Органа за прекршаје или по садашњем, председник Прекршајног суда, чини ми се, много лакше је прихватио моју жељу да живим у Београду од одлуке да се бавим адвокатуром. Он је био човек старог кова, система у коме су важила унапред одређена правила. Та правила су подразумевала сигурну плату, живот по тачно одређеним правилима који је лишен сваког ризика, у коме су- протстављање одређеним стереотипима или пак критички ставови према онима који не реагују на кршење одређених права појединца, често добијају епитет противника режима и система. Због тога је судијско звање било идеал готово свих свршених студената права и њихових родитеља. То звање са собом је носило несумњив друштвени углед и утицај, а у то време, то је подразумевало и лако решавање стамбених и неких других егзистенцијалних питања.
Адвокатура је у том систему сматрана занимањем неких других људи. Осим професионалне и егзистенцијалне неизвесности коју са собом носи, била је прису- тна нескривена друштвена ненаклоност том позиву проистекла из периода где су адвокати често третирани као противници, некада чак и непријатељи друштва и система. Много година ће проћи да се тај стереотип пољуља, али су ти трагови и даље присутни мада је адвокатура преко својих изузетно образованих и угледних представника показала да се у њеним редовима налазе најеминентнији интелектуалци од којих апсолутно зависи напредак и просперитет сваког савременог, демократског и слободоумног друштва. Остало ми је у сећању како је готово у сваком свом јавном наступу легенда српске и југословенске адвокатуре Вељко Губерина набрајао колико председника држава и влада у свету има пониклих из адвокатских редова.
Чекајући прилику да свој приправнички стаж започнем у Београду, дружење и пријатељство мога оца са цењеним и угледним чачанским адвокатом Радивојем М. Поповићем, подстакло ме је да оцу предложим да замоли адвоката Поповића да до одласка у Београд волонтерски долазим код њега у канцеларију и полако улазим у тајне професије о којој сам још као гимназијалац маштао. Отац је то невољно прихватио, а адвокат Поповић, један диван човек, хуманиста неслућених размера и шармер какав се ретко рађа, дочекао ме је раширених руку не знајући за мој план да то моје приправништво у Чачку кратко траје. А бога ми, моје бављење адвокатуром у Чачку потрајало је добрих 39 година да би се гимназијска и студентска визија о адвокатури у Београду остварила тек 2019. године.
Те 1980. године био сам једини адвокатски приправник у Чачку. Не сећам се да је приправника било и у околним градовима са подручја наше коморе. Вероватно захваљујући мом другом оцу и принципалу адвокату Радивоју Поповићу, који је пленио непосредношћу, непревазиђеним шармом и који је постајао пријатељ за сва времена оном ко му се за помоћ обратио, схватио сам да се и те како овим послом вреди бавити у свом граду, да ми средина у којој сам одрастао даје многе предности којих не би било на неком другом месту, па сам ту, након обављеног приправничког стажа, и започео бављење адвокатуром. Наравно, узор нама младим адвокатима, не само у Чачку већ широм Србије, својим господством, знањем, одмереношћу и угледомо био је Љубомир Беко Михајловић чији име носи признање које је са великим поштовањем установила Адвокатска комора у Чачку за неговање управо оваквих адвокатских врлина.
Када сам се у децембру 1982. године уписао у Именик адвоката, према подацима из Адресара адвоката за 1982. годину, у Чачку је било 16 адвоката. Били су то: Преди- слав Благојевић, Витомир Ћаловић, Даница Вујиновић Ђуретић, Јарослав Јовановић, Драган Југовић, Миломир Милошевић, Љубомир Михајловић,, Предраг Никитовић, Милева Окановић Јанић, Драгољуб Павловић, Негослав Павловић, Милољуб Петровић, Радивоје Поповић, Миодраг Раовић, Срећко Савковић и Јован Вучковић. Те године у Именик адвоката уписали су се Радослав Манојловић Пуро, Грозда Гагић, Мирослав Топаловић и Мирослав Бојић.
Ја сам се, можда и превише млад, нашао међу овим великим адвокатским именима. Дружити се и учити од Радивоја Поповића, Бека Михајловића, Милољуба Мира Петровића, са којим сам једно време и радио, од Нега и Драгољуба Павловића, надале- ко познатих цивилиста, затим Мила Раовића, Миломира Милошевића, Јована Вучко- вића, за мене је била највећа част. Све су то били адвокати од каријере, којима треба додати и колегу Драгана Југовића који се до пре само неку годину веома успешно ак- тивно бавио адвокатуром и који је, као изузетан адвокат и врло принципијелан човек, дао посебан печат адвокатури у Чачку. Немогуће је не поменути и адвоката Милеву Окановић Јанић која је била велики зналац у грађанској материји. Из тог периода ће ми остати у сећању и редови клијената који су се могли мерити десетинама метара пред адвокатском канцеларијом Витомира Ћаловића који је у адвокатске редове две- три године пре тога дошао из Општинског суда у Чачку.
Активност саме адвокатске организације у том периоду је била оптерећена бројним проблемима. Комора је у том периоду била у правом смислу те речи под- станар. Своје седнице је одржавала у просторијама тадашње општинске службе за социјално осигурање где су седели запослени радници те службе. Није постојала служба администрације, нисмо имали телефон, своју писаћу машину нити било какву најелементарнију опрему. Административни посао је хонорарно обављао један пензионер. Све то је требало брзо решавари јер се број адвоката увећавао. Био је то предуслов да нашу професију доведемо на ниво какав она заслужује.
Временом је адвокатура постајала интересантна и за младе правнике, па је почео прилив у редове адвокатских приправника, у почетку углавном оних који нису успели да каријеру започну у суду. Ти млади људи су убрзо спознавали сву лепоту посла у који су улазили, сву слободу и креативност коју она са собом носи, па су у њој остајали и градили своју адвокатску препознатљивост и каријеру.
Имао сам мање од 30 година када сам изабран за председника Адвокатске коморе у Чачку и била је то невероватна част за мене. Од свих поменутих колега сам имао искрену подршку.
Као примарни циљ сам поставио да се установи одговарајућа служба коморе и да се обезбеди простор у коме ће та служба радити. У прво време смо од Општине Чачак изнајмили простор у насељу Алваџиница а убрзо, након што су финансије доведене у ред, купили смо пословни простор у коме се Комора и сада налази. Колеге које су ме на овој функцији замениле, адвокати Дејан Мраковић, потом Јасмина Милутиновић и сада Миодраг Алексић, дали су немерљив допринос да се сви сегменти рада коморе унапреде и да према свим критеријумима, постанемо једна модерна и организована комора.
Са поносом могу рећи да захваљујући адвокатима ове, сада већ велике и изузет- но угледне и утицајне коморе, будућа поколења адвоката и адвокатских приправника имају све услове да своју комору унапређују и да се њом диче.
АК Чачак/ГЗС, Г. Оташевић
