ведра старица преживела је удар грома, а данас сама гаји пуну шталу стоке и своју свакодневницу пише у облику песме.

Док хладан север хуче златиборским брдима и љуља младе борове гране, на Кићановом брду, како га од давнина мештани зову, шесдесетпетогодишња Миливојка на подне намирује стоку, лаганим кораком, као да јој је тридесета.

Већ годинама уназад, на путу од штале до куће, настају њени стихови које она поред папира, записује и у глави. Сваку песму коју је написала зна у свако доба, а сваки стих има своју вредност.

"Шесдесет пету ја годину газим, даноноћно стоку обилазим..." почиње Миливојка.

Њена највећа инспирација је стока, овце, јагњад, краве, телад, јер са њима проводи највише времена. Прву песму је написала 2012. године, када јој је чопор вукова заклао овцу "жуту" коју је највише волела.

Читав догађај је преточила у стихове, које је хтела да пошаље у облику писма у Владу Србије, али није, јер није знала коме да се обрати. Тешко је старици, са стоком се "сродила", па јој било који губитак краве или овце тешко пада.

"...Далеко беше апотека,
да донесем овци лека.
она ми је била, као бела свила,
и најлепша у овцама била.
Али лукаве звери бише,
па ми жуту уништише" тужно говори планинка.

Миливојки је и обичан разговор у десетерцу, а сваки њен стих има своју поруку, значење и вредност.

Жеља јој је да некада објави збирку песама у којој ће објединити своја дела, како би њена поезија стигла до већег броја читалаца. Њене песме записане су у свескама, које она готово и да не отвара, јер сваки стих зна на памет. Инспирацију највише добија док ради око стоке, у њиви, а стихове накнадно записује кад уђе у кућу увече док вари (кува) млеко.

Ономад сам у Чајетини једном човеку говорила пјесме, кад он вели "Побогу Миливојка, што ће теби краве кад овако писеш, иди у свет овим се бави". Да сам млађа размишљала би о томе, али сад је већ касно" прича Миља и присећа се одавно написаног стиха:

"Да је тата школовао мене,
ја би давно завршила права,
не би сада била у штали код крава".

Иако је завршила само осам разреда, без пуно видика и могућности за изражај, говори да јој недостаје образовање јер би на свом путу успеха сигурно далеко догурала. Када је она похађала школу времена су била тешка, синови су обично ишли на школовање, а ћерке спремале за удају.

Сада жали што се није школовала, већ радни век провела у златиборским врлетима.

"Стоку имам то је моја плата,
ништа друго немам од заната"!
На Кићановом брду у подножју Торника, смештене су четири куће у којима данас живе четири удовице. У једној Миливојка, у другој њена јетрва Вида, док у остале две куће живе њихове две комшинице. Њих четири усамљене старице свакодневно кафенишу и кроз разговор лече самоћу која им је свима слаба тачка. Некада је село било живо, а данас на овом брду њих четири радују се доласку деце из оближњих градова.

- Дању се са стоком највише разговарам, доживљавам их као људе, а у дугим зимским ноћима самоћу лечим стиховима - додаје Миливојка.

У штали има четири краве, 16 оваца, кокошке и верног пса који чува кућу. Каже да је рад испуњава и да би имала снаге и да гаји десет крава. Иако гази седму деценију пуна је снаге и воље за животом и одличан пример данашњим млађим генерацијама. Истиче да ради од јутра до сутра и да су јој рад и стихови утеха у самоћи.

Један син јој живи у Чајетини, други у Ужицу, а сваки слободан тренутак користе да дођу код мајке у село.

Преживела удар грома док је шишала овце
Колико је Миливојка јака и храбра жена доказује чињеница да је преживела удар грома док је на тавану штале шишала овце. Хтели су да је закопају у земљу до главе, да земља извуче струју, али није се дала Миља, већ устала као брави борац. Присећа се догађаја када је њу у штали код крава, јако заболела глава и због једног капилара била на лечењу. У санитету на путу до болнице, смишљала је нове стихове, где је одушевила здраствене раднике својом поезијом.

Ова паметна старица издваја се по томе што зна бројеве мобилног телефона целог села на памет, а село Јабланица је једно од већих у златиборском крају.

Живописни стихови баба Миливојке многе од нас не остављају равнодушним и враћају нас пореклу и корену. Ако Бог да и здравље послужи ову ведру старицу да угледа корице своје књиге то ће за њу бити прави успех, али и успех свих сељака и људи који се баве пољопривредом. И док снег на овом брду фиуче током зиме настају Миливојкини стихови о крави, овци, друштву, животу, сељаку и тако испуњава време пошто намири стоку и опосли дневне обавезе.

ГЗС/Информер, Боривоје Илић