Мајдан полудрагог камена у селу Рупељево код Пожеге: Без калцита нема злакуске грнчарије

Пожега - Да би грнчарија из Злакусе била толико посебна и препозната широм света, пресудни

су њен квалитет и ручни рад искусних мајстора, код којих је прављење посуђа породична традиција. Ипак, један од најважнијих елемената јесте материјал од ког се прави, а у питању су глина из села Врањани и камен калцит из Рупељева. Знајући колико је важан добар материјал, грнчари су откупили мајдан овог полудрагог камена и заједнички га користе, преноси агенција РИНА.

Светлуцави камен даје посуђу чврстину и отпорност, фото: РИНА

"То је село око десетак километара удаљено од Злакусе. Ту се већ деценијама иде по калцит, светлуцави полудраги камен. Може бити безбојан, жућкаст, црвенкаст, зависи од поднебља у ком се налази. Вади се из каменолома, а како би га ми грнчари могли користити он се меље, а потом просејава и затим меша са глином", каже за РИНУ грначар Драгослав Никитовић из Злакусе.

Драгослав Никитовић, фото: РИНА

Крупнија гранулација самлевеног камена користи се за земљано посуђе са дебљим зидовима, док се финија гранулација користи за израду земљаног посуђа са тањим зидовима. Калцит се меша са глином у односу 50% према 50%, а за неке производе који захтевају додатну чврстину и 60% према 40% у корист калцита.

"Тај састав ова два природна материјала чини злакушку грнчарију посебном. У смешу од које се израђује грнчарија не додају се никакве хемикалије. То благо из дубине земље нашем посуђу даје посебну чврстину, трајност и квалитет. Само захваљујући калциту може се пећи на високим температурама, а укус хране припремљене у земљаном посуђу не може се поредити ни са једним другим", рекао је овај грнчар.

Смеша глине и калцита се за разлику од чисте глине не може изливати у калупима индустријским поступком већ се свака посуда мора ручно обликовати. А Драгослав се осим посуђа опробао и у прављењу амфора, скоро исте онакве какве су некада давно користили стари Грци и Римљани, за пренос уља, вина и житарица.

Полудраги камен - калцит, фото: РИНА

"За једну амфору ми треба три пута по пола сата. Прво изградим средину, затим ручке, а онда се гради то њихово специфично шиљато дно. Онда следи сушење које траје око 15 дана и то на промаји без сунца. Кад се тај процес заврши, амфоре се пеку у специјалним пећима за керамику, око десет сати. Тек онда су оне спремне за продају. Сваки занатлија има неки свој начин и зато никад нећете видети два потпуно иста производа од различитих мајстора. Поруџбина има доста, а један Црногорац је своју амфору чак ставио и у море да добије ту неку посебну ноту", рекао је Никитовић.

 

РИНА / ГЗС