у којој су за млађе нараштаје и истраживаче сабрани драгоцени подаци о рељефу, клими и хидролошким приликама, али и о прошлости, сеобама становништа, културном наслеђу и животу у патријархалној задрузи.

Аутори књиге „Буђево кроз векове” су, неуобичајено за наше прилике, отац и син - Вукосав (79), професор географије, пензионер из Сјенице и Сретко Попадић (50), дипломирани инжењер технологије из Чачка.

„Уз прикупљање писаних трагова, био је последњи час да се забележи и од заборава сачува нешто што је остало у сећању старијих људи, како би се за садашње и будуће генерације сачувао траг о пореклу, да се зна ко смо и од када смо на овом простору”, казује Вукосав о мотиву писања монофрафије и настојањима да се обнавља памћење и негује култура сећања.

Забава - Гуџање, игра чобана на висоравни

Буђево је село разбијеног, старовлашког типа, на источним падинама планине Гиљеве (1.617 метара) и северном ободу Пештерског поља, удаљено од Сјенице 20 километара. Смештено је у сувим долинама, широко отвореним и благо нагнутим према југу, на надморској висини у просеку од 1.254 метра. Зиме су дуге и хладне, са доста снега, а лета свежа и ветровита, док јесен и пролеће кратко трају.

„Неки од чувених сточара имали су на утринама око села и по пространствима Гиљеве више од 500 оваца, 100 говеда и 40 коња. Позната буђевска овца захвална је за гајење јер се често близни, а и рови снег и налази суву траву. Стада оваца, крда говеди и коњи, натоварени вуном, кожом и сиром, стизали су до Дубровника, Цариграда, Трста, Солуна, Сарајева, Београда”, пишу Попадићи.

Задруга - Сточари на гласу - упорност на ветрометини

Два значајна локалитета - Кобиљка и Кобилица, па остаци гробаља и црквина сведоче о Буђеву као старом станишту. Уз записе из 1455. и 1571. године и пописе становништва, у монографији су прикази историјских прилика из доба турске владавине, као и да је Пештер опустела у сеоби 1699. године.

„После пропасти Првог срског устанка одавде су отишли Спалевићи, Ђујашићи, Бргљовићи, Мартићи, Лазовићи и други. Иза себе су оставили топониме, а у туђини узимали презиме Буђевац”, истичу аутори.

Записи - Књига о Буђеву

У Првом светском рату учествовало је 65 Буђеваца, 37 је дало животе за отаџбину и тројица су носиоци Карађорђеве звезде - записано је на страницама књиге. Током Другог светског рата Буђево је, уз пљачке и терор, стално било на мети комшија муслимана у сарадњи са немачким, усташким и италијанским окупаторима.

„У најтрагичнијем дану, 2. маја 1943, у нападу и намери да се Буђево сравни, да више не постоји, убијено је 37 житеља, село спаљено и опљачкано. Многе зликовце правда никада није стигла, а по ослобођењу део избеглица се вратио и обновио спањене куће и имања. Аграрном реформом 1953. и одузимањем вишкова земље (преко 10 хектара) вишечлане породице довођене су до просјачког штапа”, подсећају аутори.

Посебна вредност монографије са 550 страна је што доноси родослове фамилија, које су се досељавале из Црне Горе и Херцеговине, а занимљив је податак да је 1961. године село имало 666, а на последњем попису 70 становника. Неуморно истражујући, аутори су међу корице сабрали лирске песме, оставили записе о обичајима, мобама, слави, традицији, народној медицини, занатима.

Бунари - извор живота

Поред беспућа и сурове климе, Буђево је безводан крај, јер са кречњачких стена вода брзо понире. Зато су бунари извор опстанка и живота, а најпознатији су Ракочки, Дубоки, Бегови бунари, па извор Ђушаја, поток Ракља и други у које се скупљала кишница. И тек кад се село испразнило, како наводе аутори, 1984. године, изграђен је водовод уз помоћ ЈНА и Комбината „Пештер”.

Засеоци - Село старовлашког типа - Буђево

Порекло имена

Етнолог Миле Недељковић сматрао је да назив Буђево води порекло од старословенске речи буда, будка, у значењу: грађевина, чуварева кућа, стражара колиба, шумска кућа, брвнара... Постоји и мишњење да је Буђево добило име по томе што је то хришћанско насеље одувек било окружено муслиманским селима, па је његово становништво увек морало да буде будно, на опрезу...

Куће Попадића на падинама окренутим југу

Новости, Д. Гагричић / ГЗС