Избеглиштво је прерасло у искрен и дуг суживот са староседеоцима Шумадинцима.
То је био и повод да се на Дан народног јединства Русије ова чврста веза и пријатељство обележе концертом Хора словенске песме "Лучинушка", који је у Београду основао и води знаменити универзитетски професор Андреј Тарасјев, чија фамилија је у зло доба избегла пред "црвеним" терором. Наступ хора организовали су Друштво српско-руског пријатељства "Таково" и Културни центар.
"Заједничка душа словенска сјединила је патњу избеглих Руса и жртву Милановчана за њих", подсећају у Друштву, које је одржало и манифестацију "Вазнесење милановачких Руса", у руском храму Свете Тројице и у Руском дому у Београду. Суграђанима Русима посветили су и књигу "Милановачки Руси", уз подршку Амбасаде Русије у Београду, у којој су се нашла имена аристократа, уметника, професора, официра белогардејаца и "обичних" људи.
О својој судбини и биографији, проф. Тарасјев приповеда сетно, али поносито.
"Потичем из свештеничке породице. Мој отац Виталиј Василијевич Тарасјев рођен је 1901. у селу Новаја Карањ, крај великог града Маријупоља. Учио је богословију. Са Белом армијом 1920. стиже у турски логор Галипољ, па потом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Завршава Призренску богословију и Богословски факултет у Београду. Од 1926. постаје појац у руској Цркви Свете Тројице на Ташмајдану. У њој упознаје моју мајку Људмилу, ћерку царског "белог" генерала Бориса Литвинова. Венчали су се у тој цркви 1931, када је мој отац и рукоположен. Био је парох до 1950. и духовник светог оца Јустина Ћелијског, старешине тог храма, који је од 1924. до 1944. био центар Руске заграничне цркве, а после Подворје Московске патријаршије у Београду. У том храму ја сам рођен 1933. и у њему сам проходао", понире проф. Тарасјев у дубока сећања.
Мати Људмила, из Кострове на Волги, одакле старином потиче и династија Романов, доспела је у Београд 1925, преко Бугарске. Била је члан хора Руске цркве Свете Тројице. Србија им не беше туђина, већ друга отаџбина.
Проф. Андреј Тарасјев, фото: Новости
"И мој старији брат Василиј је у Београду завршио Богословски факултет, био парох, старешина наше цркве. Умро је 1996. Сада је старешина његов син Виталиј. И тај храм је 1999. НАТО бомбардовао. Ја, дипломац Филолошког факултета, цео радни век предавао сам на факултетима руски језик, књижевност, историју руске културе. Пре 25 година основао сам, и још водим, Друштво за очување спомена на Русе у Србији. Од 1972. водим Хор "Лучинушка", који сам основао као студентски колектив", испричао нам је маестро Тарасјев.
Тимотије мељут
Академски вајар и сликар из Горњег Милановца Илија Драшовић израдио је бисту Тимотија Мељута - сасвим "обичног" Руса емигранта, кога је због доброте волео цео град.
"Тамо алеко" и на руском
На репертоару хора "Лучинушка" је и наша песма "Тамо далеко", на руском језику.
"Ми смо је, једини, сачували на руском, у изворном облику, како су је у Великом рату певали руски војници, у знак дивљења српским савезницима. Она је, у ствари, израз исте голготе кроз коју су прошли Срби, а затим Руси емигранти", вели проф. Тарасјев.
Новости/М. Бошњак