могао је да бира у којој европској метрополи би могао живети, али учинио је потез коме се многи његови земљаци диве и скидају капу. Вратио се у село Губеревац код Кнића, да своју памет примени у свом домаћинству.

„Средњу пољопривредну школу сам завршио Краљеву, касније сам одлучио да се додатно образујем и упишем факултет у Београду, који сам завршио пре рока са просечном оценом 9,61. Волим ветерину јер знам да у место одакле сам потекао је то што је неопходно, уписао сам докторске студије и то сам завршио ове године у јануару месецу, а у међувремену сам се и оженио, постао отац двоје дивне деце и остао ту где су ми корени", казао је за РИНУ, Милија Паламаревић из села Губеревац код Кнића.

Најбољу праксу током свог школовања имао је у свом домаћинству, где гаји 120 грла крупне стоке и већ од малих ногу зна шта је њихова потреба.

„Ове године успео сам да завршим шталу на два спрата, где могу да сместами до 200 крава сименталки које дају доста млека, тренутно имам око 120 грла крупне стоке. У приземљу ми се налази сва механизација која ми је неоходна за припрему хране за животиње. Планирам да моју шталу упуним у пуном капацитету и не одустајем од те намере, јер би пре живео у селу него ходао београдским асфалтом", казао је Паламаревић.

Овај вредни пољопривреник са докторском дипломом остао је веран селу, градећи кућу и окућницу, не желићи да зарасте у коров и шибље. Са својом породицом обраћује 150 хектара земље и није се покајао ни једног тренутка.

„Бити једини ветеринар у свом селу носи велику одговорност, домаћини те гледају као члана породице, јер у сточарству којим се баве, моја помоћ им је преко потребна. Зими иако има мање посла на селу, то не значи и за мене, као ветеринара зову ме на све све стране, не гледам када је киша, дубок снег или град, моје знање им је преко потребно, а ја помоћ другима никада не одбијам. Када живите на селу, увек се нађе посао и немате слободног времена, када обрађујете све ливаде и пашњаке у кругу од десет километара дан мора да вам почне рано па чак и пре сунца, у пет сати сте већ на ногама и не завршава се кад сунце зађе већ када се све ливаде покосе, стока намири и као ветеринар помогнете својим комшијама", прича Милија

Иако се не жали, овог вредног Книћанина брине само једно, криза у Украјини. Нада се да цене нафте и пољопривредних производа неће отићи у небеса, и тиме многим пољопривредницима ставити прст на чело, јер је уверен да ако је српски сељак јак, јака је и држава.

ГЗС/РИНА