против Министарства финансија РС, па је тако на снагу ступила одлука да се изузетно вредно здање врати породици којој је одузето.
Спорна грађевина у центру Чачка, и онда и данас најлепша у граду, подигнута је 1903. године у академском стилу, са по 102 квадрата у приземљу и на спрату, и мансардом.
Милици Вучићевић је ту кућу општина експроприсала 1978. плативши 1,51 милион динара, и још 7.219 динара за плац. Образложење је било, наводи њен старији син, „да ће се зграда срушити ако се одмах не одузме за културне потребе општине”.
Синови Миличини, лекари из Чикага Душан (69) и Слободан (68) Вучићевић, ево 38 година покушавали су да у посед врате кућу у завичајном Чачку, наилазећи увек на нове препреке. Чак је и амбасада Сједињених Америчких Држава у Београду (2010) упутила ноту Министарству иностраних послова Републике Србије, затраживши помоћ у решавању управног спора који су покренули ови српски и амерички држављани, чачанског порекла. Душан је недавно, истим поводом, писао и министру финансија у Влади Србије, др Душану Вујовићу, и у сваком тренутку достављао чињенице и документа дописништву „Политике” у Чачку, молећи да се прати овај случај и верујући да ће штампа помоћи.
„Шаљем вам и ово решење Управног суда из Крагујевца, донето у време кад је објављен ваш претходни чланак, и из овога се види да је „Просвета” дужна да без задржавања преда у посед деекспроприсану имовину моје мајке. Перо новинарско је ипак последњи чувар правде у Србији, благодарећи ’Политици’”, поручио је др Душан Вучићевић, електронском поштом из Илиноиса.
Фото: Глас западне Србије
Он објашњава да је само једну годину после експропријације (15. 3. 1978/79) општина Чачак издала решење да се коришћење зграде његове мајке уступи трговинском предузећу „Просвета”, чиме је закон изигран.
„Кућа је морала бити враћена”, додаје, „још 1981. по члану 9. ЗОЕ (Закона о експропријацији), који је забрањивао преношење коришћења. Корисник може бити само онај за кога је експропријација извршена, што значи општина, а не трговинско предузеће,”
И наводи:
„Зрачак наде у правду постао је реалност 1996. када је општина Чачак поништила решење о експропријацији. Општина је од тада увек доносила исто решење, док је политички олош у Београду креирао непостојеће параграфе да би се моја кућа држала у власништву оних који су за то добро плаћали”, тврди лекар из Чикага.
Иначе, решењем Градске управе за урбанизам у Чачку од 25. августа 2015, у четири става, решено је овако: поништава се решење о експропријацији, донето у Општинском секретаријату за урбанизам 15. марта 1978. (1), одбија се решење „Просвете” којим је том предузећу забрањено да отуђи зграду (2), налаже се корисницима да грађевину предају у посед браћи Вучићевић (3) и сви укључени у спор упућују ка посебном поступку ради решавања имовинско правних односа, насталих после овог решења (4).
То решење „Просвета” је оспорила жалбом Министарству финансија и кад је била одбијена тужила је МФ Управном суду, с истим учинком – одбијање.
Шта се, у овом великом међувремену, догађало с „Просветом”?
Приватизација предузећа је обављена 11. октобра 2007, капитал (66,79 одсто) је био процењен на 18.944.000 динара или 237.579 евра, а почетна цена одређена на 3.789.000 динара. Међу 15 учесника на аукцији, купац је постао Милосав Мијаиловић из Париза, тада власник графичке фирме „Информа” у Чачку и сувласник мотела „Јерина” код Смедерева, по цени од 121.000.000 динара или 1.554.710 евра. Међутим, Агенција је ускоро, због неиспуњавања обавеза, раскинула уговор и „Просвету” продала предузећу „Омега”. Убрзо је раскинут и тај уговор а акције „Просвете” пренете у Акцијски фонд. Али, одмах је и он укинут, и Агенција за приватизацију је 2011. године акције „Просвете” поклонила „Службеном гласнику”, као државном предузећу.
Фото: Глас западне Србије
У приземљу спорне зграде годинама је била „Просветина” књижара, затим је издата продавцима ципела, а сада је ту нова пекара, такође у закупу.
А ко је др Душан Вучићевић?
„Ја сам дипломирао на Медицинском факултету у Београду 1972. и као одличан студент по правилнику Факултета требало је да добијем факултетску специјализацију. Недостајала ми је партијска књижица те сам одбијен. Ја се нисам покоравао злу ни тада а ни данас, брат и ја отишли смо у Америку у доба Вијетнамског рата, и одмах сам положио поново све предмете на америчком тесту за специјализацију у САД, па су ми сместа понудили посао. После четири године, 1977. постао сам дипломирани анестезиолог. У другој половини 1977, као специјалиста, зарадио сам 50.000 долара. Игром случаја, исте године општина Чачак је запретила да ће експроприсати кућу моје мајке, поклон њеног оца, због тобожње запуштености зграде која је била заштићени споменик архитектуре. Моја мајка је добила предрачун од приватног предузимача да ће поправка коштати 27.000 долара а ја сам послао гарантно писмо зајемчено мојим рачуном, да ће се приватни зајам на рачуну Милице Вучићевић безусловно исплатити. Али, општина је игнорисала депоновану суму и спровела експропријацију без саслушања моје мајке.”
Др Душан Вучићевић је дипломирао и на правном факултету у Чикагу (1988), а у Хагу је 1998. бранио др Милана Ковачевића, ухапшеног под оптужбом да је починио ратни злочин као председник Кризног штаба у родном Приједору. Душан и Милан заједно су студирали медицину у Београду, Ковачевић се оженио из околине Чачка, вратио се у завичај и постао први човек те вароши, али је 1998. преминуо у затвору у Схевенингену, као оптуженик ХТ. Др Душан Вучићевић тврди да је његов друг Милан био остављен да умре.
Извор: Политика, Г. Оташевић
