али и готово непознате детаље из живота овог краја. У пролетос започетој акцији коју је покренула поменута библиотека избијају на светлост дана пожутеле слике, драге успомене чуване у албумима, рамовима, фиокама...
Дарују суграђани фотографије предака, оживљавају мотиви којих више нема - стара чаршија с калдрмом и пиљарама или рукотворине са угашених огњишта на планинама, ратари и сточари под бременом година и живота...
Само се још понеко од најстаријих мештана присећа камиона с великим натписом "Лабуд". Било је то ФАП-ово возило, једно од првих транспортних средстава у Пољопривредном добру "Златар" из кога је 1959. године настао првенац варошке индустрије - Фабрика гуме и обуће "Златар", касније Комбинат. Слику је објавио фабрички лист "Златар" у 10. броју од 1. јула 1976. године, уз податак да је за воланом "Лабуда" годинама јездио возач Миланко Мичијевић, најпре кривудавим путевима старовлашке забити, превозећи кромпир и грађу, а затим носећи у све крајеве земље прве производе фабрике - гумене опанке.
Средином новембра 1953. године у халама нове фабрике монтирано је прво возило по лиценци "Саурер верка" из Бeчa. Сваки уграђени део изазивао је велику радост радника, а првенац су из милоште назвали "Лабуд" - записано је у монографији "Фабрика аутомобила Прибој 1953-2003". Возило се потврдило квалитетом и издржљивошћу своје конструкције, па није никакво изненађење што је у свом радном веку "препешачило" пут дуг више од милион километара, освајајући беспућа пуних петнаест година.
У историју овог краја су отишле и таблице на запрежним колима, а једну од њих од заборава чува Драган Грујичић, пензионер из Драглице, села у висовима Муртенице. Она је и доказ о територијалној организацији власти и административним поделама, јер је писало: срез златарски, општина Драглица.
"Таблица за запрежна кола је издата 1947. године, након што је претходне године Драглица из златиборског пресељена у златарски срез. На таблицу се нису плаћале дажбине, важила је до 1965. године и била обавезна за кола са гвозденим точковима којима су рабаџије превозиле луч, катран, грађу, плодове клеке... Ишло се до Коцељеве, Тополе и отуд су се довозили жито и роба", казује Драган.
Руда магнезита из Голих Брда, фотографије из албума Д. Гагричића
Годинама распети између градова чије су таблице носили на возилима, Ужица и Пријепоља, своје матице на коју су упућени и субрегиона у који га гурају неке политичке и друге игре, Нововарошани су своје ознаке добили у јануару 2011. године, а прву је понела општинска лимузина. Овде нагађају и нуде опкладе о томе колики ће век бити таблицама, стрепећи да ће остати без општине због драстичног пада наталитета и сеоба, а и што десетак села на десној обали Увца стално једним оком гледа на Чајетину, прижељкујући повратак у комшилук, ком су некад припадали.
Трагови рудокопа
У више старовлашких села налазе се трагови рудокопа - у Ојковици се вадио манган, а у Драглици и Сеништима магнезит. Трагање за жицама и копање "белог злата" у утроби Муртенице престало је пре више од две деценије. Некадашња рудишта и депоније јаловине на Голим брдима прекрили су борови, па ова брда више нису гола и име им не приличи.
Новости/Д. Гагричић
