на Ђетињи. Он је од сигурне смрти из пожара спасио комшиницу заробљену на последњем спрату зграде у којој живи. Иако га називају херојем, он каже да је само био у право време на правом месту и да је смисао његовог живота да помаже другима. 

“Било је касно поподне, спремао сам се да кренем на посао, а онда се зачула јака детонација и експлозија. У стану се брзо осетио мирис дима и паљевине, чула се ломљава стакла. Брзо сам са супругом извео децу напоље на безбедно, помислили смо да је земљотес, али када смо изашли видели смо да гори последњи спрат”, сећа се Радош и додаје да ће се тог 5. децембра сећати до краја живота..

Зграда у којој је избио пожар, фото: ГЗС

У свом том хаосу, и гужви уплашених станара који су бежали напоље, Радош је чуо женски глас који позива упомоћ из стана који је горео.

„Ватра је била толико силна да је отпадала и фасада са зграде, ходник је био пун дима, али ја сам одмах кренуо уз степенице, прескако сам по три, четири степеника. Само сам размишљао да стигнем на време, да не буде прекасно”, прича овај храбри човек.

Када је стигао до стана у пламену, призор је био застрашујућ. Врата су била потпуно изваљена и деформисана од врелине, на улаз се попречио срушен зид од купатила, шикљала је вода из цеви а у унутрашњости стана горео је сав намештај.

„Навукао сам јакну на главу и прешао сам преко рушевине од зида. Унутра гори бела техника, двосед је у пламену, а поред њега комшиница Драгана у неком полуседећем, полулежећем положају. Видео сам неке покриваче у ћошку до којих ватра још није дошла, бацио сам их на кревет и успео да се провучем до ње. Ухватио сам је за руку и викнуо јој ’брзо, брзо’. Успео сам да је превучем преко тог срушеног зида на улазу и у том тренутку су стигли ватрогасци и преузели је”.

У стану је изгорео савнамештај, фото: ГЗС

Радошу је у том тренутку било најважније да је стигао на време, каже да није било страха, а вест да ће се комшиница опоравити иако је била животно угрожена за њга је највећа награда.

“Остала је жива хвала богу, опоравиће се, лекари са ВМА ће јој помоћи, ја само желим да се што пре врати своме сину, нормалном животу, да почне да ради, то ми је највећа награда”, скромно прича Радош.

Станари зграде у улици Милоша Обилића у ужичком насељу Крчагово још увек памте сваки детаљ ове језиве несреће у којој су повређене четири особе, а за свог комшију имају само речи хвале.

“Он не сматра да је то неки херојски поступак, каже да је то људски чин, али ја не знам да ли би Драгана преживела да није било њега, а у каквом времену живимо заиста је мало људи као што је наш комшија”, каже комшиница Анела Николић.

Радошева комшиница Анела Николић има само речи хвале, фото: ГЗС

Радош Бошњаковић је полицајац, запослен у Регионалном центру граничне полиције према Босни и Херцеговини и како каже свој посао обавља часно и поштено.

„Ја сам полицајац и цео живот сам кроз школу, али и из куће носио то да треба помоћи сваком у невољи. Не сматрам ово неким херојством, једноставно урадио сам оно што је било неопходно у том тренутку”.

Глас западне Србије