Млади се најчешће одлучују да буду менаџери, ИТ стручњаци па је велико питање шта ће за неких десет година бити са ковачима, сарачима, поткивачима.. Ипак, један Чачанин још увек успешно пркоси негативној статистици, једини је сарач у Западној Србији и има пуне руке посла.

„Сарача је пре неколико деценија било много више, сада сам остао само ја. Не жалим се јер још увек има оних који више верују у веште мајсторске руке него у машине. Оно што је посебно код занатлије јесте што се већина ствари ради ручно и на традиционалан начин. Самим тим су ти производи отпорнији и дуже трају. Док је у индустријској производњи важан кванитет, код нас је ипак пресудан квалитет“, рекао је за РИНУ сарач Перко Кувекаловић.

Мајстор сарач ствара производе од коже, махом каишеве који се после користе за амове или за коњске узде. Његове производе најчешће купују власници коња, јер сву опрему која је потребна за ове животиње производи управо Перко. Занат је учио од старих мајстора и како то обично бива, почео као шегрт.

„Често се дешава да код мене купе нов производ или већ постојеће које имају донесу на преправку у складу са њиховим жељама", рекао је Перко.

Његова радионица је мала, мирише на кожу и скоро сваки дан је пуна муштерија, али оних са којима би поделио занат нема.

„Ја сам вољан да покажем неком све о сарачком занату, али нема заинтерсеованих. Стари занати нису привлачни, вероватно млади мисле да нису профитабилни ни популарни, али чињеница да ко има занат, заправо увек има и зараду у рукама. Наша омладина очигледно мисли да се новац зарађује само на неки другачији начин. Држава би такође требало да заштити старе занате од пропадања, да пружи младима неку мотивацију како не би бежали од таквог посла“, прича мајстор Перко.

Док Перка послужи снага коњи и њихови власници у Западној Србији немају разлога за бригу, јер се њихова опрема вредно и вешто израђује. Само неколико људи у читавој Србији бави се сарапчким занатом, а након Чачка најближи мајстор ради у Војводини.

ГЗС/РИНА