"Блица" Владимира Лојанице (46), вероватно неће ништа разумети. Ни о чему то пише овај човек, ни на ком то језику пише... У овој књизи Лојаница је скупио педесетак својих репортажа које су на страницама "Блица" објављиване претходних 17 година. А Владимир Лојаница није обичан новинар. Сјајан је он извештач, није му страна ниједна новинарска форма, али репортажа је његова највећа љубав, страст, смисао бављења новинарством. Јер ту су људи увек у центру приче, најчешће њихове муке, патње и проблеми, са којима Лојаница искрено саосећа и верно их, у правом смислу те речи - литерарно преноси. То одваја врхунског новинара од просечног. Његови су јунаци најчешће људи са некаквом тешком муком: који су изгубили децу, којима су поплаве или пожари уништили све што су до тада стварали, усамљеници из чијих се кућа још једино вије дим у пустим српским засеоцима, људи који су гледали смрти у очи и спасли се само који секунд пошто су већ помислили да је то крај овоземаљског живота...
Његов је речник народни, често, за данашње "норме" - архаичан. Код њега још постоје "кукавица сиња", "судњи час", гази се "целац", код њега још неко зна да "исколачи очи", код њега се стока не храни него се још намирује, његови су саговорници обично "гладни разговора", а раскошни декор његових текстова чине и поњаве, карлице, бакрачи, вериге, тестије... Његове су слике некад једноставне ("Дотерала се баба, убрадила мараму"; "Не даде им се да оставе порода"; "Заплака се, искрено, мајчински". У храпаве сељачке руке ставила главу и брисала сузе"), некад моћне ("Газила је ватру до колена"), некад његови саговорници у једној реченици подвуку животну црту ("Ту сам где сам, одавно сам, и одавде могу само у гроб"; "Важио сам за мајстора на гласу. Свима сам стизао, само себи нисам..."), некада је тек десетак речи довољно да схватите са каквом муком се суочи човек ("Четворо несрећника потрпало је у торбе оно мало вредног што је имало, замандалило врата неомалтерисане куће без воде и купатила и - отишло."; "Ни буква којој није успео умаћи није тешка као мисао која га спопадне ноћу и мучи до у ситне сате: "Шта сутра кад занемоћам, кад не буде ни мене ни Вукосаве, ко ће гледати Срећка и Радојка?"), а некада вас Лојаничине слике шокирају попут грома из ведрог неба ("У Оклецу, тамо изнад оних брегова, клизишта однела и гробље. Уместо летине, народ скупља кости покојника."; "Шарени се јесен у Дучаловићима подно Овчара, милина проћи кроз овај део Драгачева. Мислио би неупућен да злата кошта живот у том миру, отима се народ за парче земље у тој дивоти. А у њој само Ћировић живи. Једини у засеоку.")... А свима им је заједничко што Владимир у својим репортажама бележи живот који полако нестаје, прави својеврсну хронику људске муке и патње, и за чије ће јунаке и језик којим су говорили тешко неко имати разумевања ако то буде читао за пола века.На почетку разговора Владимира Лојаницу, новинара у сржи, питамо - откуд он у новинарству кад, знамо, такве планове није имао...
- Маја 2001. године почео сам сасвим случајно. Друштвена фирма у којој сам радио нагло је занемоћала. Прво се секло по нама, радницима на одређено. Погодило се да је последњег викенда мог бивствовања у том предузећу одржано такмичење металских радника. Извештавање за фабрички билтен са овог догађаја је последње што сам урадио у тој фирми. Такмичење је пратио и новинар "Политике", тада мој комшија. Прочитао је текстове у билтену и похвалио их. А мени није било ни до чега. Предложио ми је да ме препоручи једним недељним новинама из Ужица, што сам, немајући куда, прихватио, мада никакво предзнање осим писмености нисам имао. Право из фабрике одох у редакцију где ме примише на пробу. Сад кад се сетим, доживим себе као профитера несрећне транзиције. Нешколован сам за новинара, заправо завршио сам само средњу економску. Кад је ваљало да се студира био сам искрен према родитељима: Знате да много волим Партизан и да сам заслепљен црно-белом бојом, ако одем у Београд нећу видети факултет, финансираћете улазнице за стадионе и хале.
Да ли си се икада двоумио око тог избора посла, да ли је било тренутака када си се кајао?
- Да сам имао неки други избор у то време можда бих се и двоумио, овако нисам. Средина као што је Ужице, нарочито тих година када је забрављено мноштво фирми, не пружа велику могућност избора. Од 2003. сам у дневном новинарству, а крајем априла намириће се моје пунолетство у "Блицу". Било је много тренутака када сам се кајао, последњи пут не тако давно. Просто, новинарство данас и јуче није исти занат и то мени баш тешко пада. Највише се кајем кад, уместо да сам негде на терену, с народом у снегу до кукова, по цичи зими или јари, неким другим условима који су као рођени за репортажу, морам да радим неке друге ствари које се мени не миле. Опет, оне имају прођу код читалачке публике и разумем претпостављене зашто инсистирају на њима. Све се мења, па и новинарство. Шта те је привукло репортажи као омиљеној форми?
- Заправо, мене репортажа није повукла себи, привукле су ме колеге од којих сам учио посао и пуки инат. Имао сам срећу да су ме као младог новинара прихватили Зоран Шапоњић и покојни Зоран Тмушић, ненадмашни репортери. Са њима сам ишао на терен и од њих крао цаке репортерског заната. Тек касније репортажу сам доживео као омиљену форму, у међувремену сам изградио свој стил писања. Каже се да је репортажа најлепши, али најтежи новинарски жанр. Ако је већ тако, њено учење ми је било први пут у животу да у могућности избора између лакшег и тежег бирам ово друго. Мада, од свих новинарских форми ја најлакше и најбрже пишем репортажу. Са човеком у њеном фокусу доживео сам је као прилику да укажем на људе који обитавају далеко од градских улица, тамо негде скрајнути у сенке, по мом скромном мишљењу њима недораслих, медијских звезда којима се уступа простор. Зашто је нека певаљка важнија од рабаџије са Златара?
Да ли грешим ако кажем да се у новинарству никад ниси бавио високом политиком, локалном кад би те баш догађаји натерали, а да си смисао посла најчешће тражио у разговору са обичним људима?
- Политичари и дневна политика су пролазни, ту су око нас од данас до сутра, а обичан човек са својом муком остаје. Он је непролазан, нема век трајања. Ако један проблем скине с плећа, одмах му се товари друго бреме. Нема мени већег задовољства у овом послу него кад заседнем под шљиву са честитим златиборским сељаком и натенане почнемо о свему. Тек ту схватиш реалан живот и да он од њега не тражи много. Не занимају га гондола на Калемегдану, рушење у Савамали, гужва на Евзонију, снижења у тржним центрима, инфлуенсери, блогери, шта је Цица рекла о Мици. Заокупља га како ће му платити млеко, малину, пшеницу, кад ће пасти киша, ко ће му асфалтирати пут, хоће ли у својој самоћи имати с ким да прозбори, више је гладан правде него хлеба. Тога ће бити увек. Већи је проблем што је поскупела лежаљка на грчкој плажи него што њему суша сатре летину. Мене то много тишти.Да ли си, заправо, повлашћен чињеницом да не живиш у Београду и да ти је из Ужица далеко ближи онај обичан, прост свет?
- За Београдом уздишем само у оној мери што не могу увек да гледам Партизан. Због осталог ни труна. Ендемска сам сорта која је кореном везана за ова моја брда и људе који на њима ходе. Сваки од њих је прича за себе. Да би написао добру репортажу, мораш знати њихов менталитет, чему су склони, шта их мучи. Кад такав дођеш на њихов терен прихвате те као свога и радо отворе душу. Више волим Кљајину кафану од 16 квадрата него угледни ресторан. Више ми прија друштво малог, простог човека него елите. Драже ми је језеро Врутци него било које море. Не бих дан са кумом Хансом, друговима Чупом, Пуленом, Гидром, Зотом, Чедом, Мишом, Банетом, Брајаном мењао ни за 15 на карневалу у Рију. Не баратам речником у ком се хендлује, пренкује, скролује. Позорницу никада нећу назвати стејџ, грозим се ролеркостера и мејнстрима, дивну конструкцију „љубавни састанак“ не дам за дејт. Склонији сам архаичним изразима из ризнице лепог српског језика, ако треба и употреби турцизама, него жаргону и језичком помодарству.
У једној од твојих репортажа један ђед узалуд чека да се у селу појави министар који им је обећао увођење струје. "Сигурно је им’о преча посла!", правда ђед министра. Да ли је то менталитет нашег просечног сељака када је реч о односу према власти?
- Наш сељак се превасходно узда у Бога и своје руке. Неће му председник, министар, начелник, просути кишу по жедој њиви или умилостивити градоносне облаке да му не побију жито, нити ће власт доћи да му оре, окопава, жање. Опет, очи су му упрте у власт због цене нафте, ђубрива, хемије. Иако је хиљаду пута изневерен са те стране, он у себи чува неки промил поверења у власт јер нема одступницу. Зна да је сламка спаса сува, али је не пушта. Иде уморним ногама за том шаргарепом на дугом штапу не што је глуп, него што је одлучан да је стигне, избори се и истраје. Алтернатива му је да дигне руке и оде са огњишта. За мене реч сељак није погрда него титула. Девастирана и незахвална, али славна. У мом Ужицу се каже да постоје две врсте сељака – једна у главу, друга у опанак. Ова друга је честита сорта, ова прва најбоље успева на асфалту. Сведок си све више опустелих села, остају само старци, млади одоше у градове...
- Голема је то туга. Пустош ниједног села нисам успео да у потпуности дочарам кроз репортаже, иако сам их доста посветио тој теми и максимално се трудио да будем сликовитији, не зато да би моја прича била питка и читка, него да разумемо куда се стрмоглављујемо као нација и да судбина села неће мимоићи ни градове. Једноставно, не проналазим речи за оно што је душа одатле понела и прохтела да кажем. Џаба редови новинског текста, ТВ емисије, приче других, поражавајућа статистика. Да би разумео пропаст српског села мораш проћи њиме и видети да се оџак пуши на свакој десетој кући, запарложена имања, труле пармаке, затворене школе, труле зграде које су некад били задружни домови, ливаде без оваца, ретке људе без себи блиских. Очеве и мајке којима деца и унуци дођу о крсној слави, можда још који пут. Скоро ме је, док сам лутао златиборским Семегњевом ухватила паника. Место скућено у дивоти, као негде под Швајцарским Алпима, али нигде живе душе. Као село духова.
Многи јунаци твојих прича су својеврсни усамљеници, као онај човек што другује само са старим мостом из доба Римљана... Може ли човек бити толико усамљен да се заиста спријатељи с мостом?
- Боривоје Митровић је сведок да може. Друговао би старина са људима, само да их има макар и километрима далеко. Живот му се свео на две ствари – да брине о старом мосту и ишчекује некога са ким би се испричао, јер са мостом то не може. А мало-мало па му потрчи. Сродили су се. Личило ми је у једном тренутку да је Боривоје саздан не од крви и меса, него од сиге исте оне од које је и мост. Од свих људи којима сам посветио ову књигу, најбоље су ме дочекали усамљеници. Прве свега су ме доживели као некога с ким би могли да поразговарају. Многе чак није ни занимало када ће прича о њима изаћи у новинама. У пар ситуација ми се десило да су саговорници тек на растанку схватали којим поводом ме је заправо пут навео до њих и чему оловка у мојој руци и свеска на колену. Ја сам те људе добро упамтио као судбине и приче, а они мене много боље, као незнанца који је покушао да их разуме.Нагледао си се и наслушао тешких судбина. Како то подносиш? Која ти је људска патња најтеже пала?
- Радину Пантовић, насловну јунакињу моје књиге, која каже "глув је дан без људи, а мени сваки такав", пронашао сам јуна 2020. и до дан-данас не могу да је избијем из главе. Живи сама у целом засеоку. Сахранила је обоје деце и мужа. Њен једини страх је да је смрт не стигне негде на ногама јер би је пре људи пронашли пси луталице. Свако вече пожели да се не пробуди. Свако јутро се помоли да поживи до вечери и призове смрт у кревету. И тако дуго већ. Њена судбина ми је најтеже пала. Баци човека у размишљање шта му носи сутра. Још много сличних сам се нагледао и наслушао. Добро мораш да их разумеш да би написао репортажу. Трудим се да се уживим у њихов проблем, да га за то време доживим као свој. Док радим на терену балансирам на међи себе емотивца и себе новинара, мада тешко је разграничити се у тим ситуацијама. За ову књигу се нисам одлучио због мог имена на корицама, него да буде споменик тим људима и њиховим судбинама.
Имао си ту привилегију да добар део каријере проведеш радећи заједно са великим фоторепортером Милошем Цветковићем Цвелетом. Чему те је Цвеле научио?
- Пре свега да у животу два и два увек мора бити четири, и да ако сто људи виче да је нешто црно, а ја видим да је бело, останем при своме. Са њим сам радио пуних 13 година и проживео све и свашта. Мада смо из различитих еснафа, научио ме је приступу послу и пожртвованости. Један је Цвеле. Мајстор свог посла, пре свега човек! Куда је он све прошао током каријере и шта је све снимио – то многи не би могли ни за пет живота. Његова фото документација богатија је од многих архива. Са њим на терену сам увек био безбрижан. Знао сам да ће ако зашкрипи у мојој репортажи, негде останем недоречен, ту празнину попунити Цвелетова фотографија. А свака прича речитије од речи било да је са ратишта, фудбалске утакмице, најобичнијег догађаја. Он је скоро издао своју књигу фотографија из Вуковара. Никако да се уклопимо и разменимо књиге.
Знамо колико је јак локалпатриотизам у Србији. За вас Ужичане кажу да сте посебна сорта. По чему то и шта је оно типично ужичко што препознајеш у себи?
- Кажу, нарочито моји познаници са стране, да сам духовит. Ми Ужичани имамо неки ген за шалу, неретко и на свој рачун, и брзо размишљамо. Ваљда је то тај чувени ерски хумор који не успева по другим чаршијама. Ужичко у мени је да више волим да се купам у хладној Ђетињи него у топлом базену. Свака част лозовачи и дуњевачи, али мени више прија шљивова љута. Јео сам свакакве пршуте и сланине, али ниједну не стављам у исту раван са нашом. Ужичко у мени је што зимских месеци, кад смог стегне град и не видиш даље од врхова солитера, заборавим да постоји небо. Не волим да оћутим. Ти мени реци једну лошу, ја ћу теби две.
На слово П
Кажу да четири П Лојаницу спасавају - породица, посао, пецање и Партизан?
Породица пре свега. Она је основ, из ње све потиче. Шта ћеш лепше него загрлити своју децу и посветити им се. Чему сврха живота ако не живиш за своје најмилије? Посао је нужна потреба. Посвећен сам му максимално јер само тако можеш опстати у њему. Не бих себе могао да замислим да седим у сакоу и панталонама за неким шалтером и радим са задњице. Пецање је моја велика страст. И кад физички нисам, на пецању сам у мислима. На језеру, са штапом у руци, најбоље одврнем вентил да из мене отече умор, стрес, брига, све што се у мени накупило. Пловак може да потоне, а и не мора. Партизан! Споменух га раније и радо ћу опет јер о вољеном клубу могу до прекосутра. Сви који ме боље познају знају чега сам се у животу одрекао због Партизана и колико ме је та љубав коштала. Има још тих „П“ до којих држим у свакодневици. Пријатељи, патриотизам, православље, поштење, понос, правичност, песма, пиво.
ГЗС/ Блиц
