600 хиљада тона овог воћа различитих сорти. У структуру сортимената, доминирају сорте комбинованих особина попут чачанске лепотице, чачанске родне и стенлеја са око 60 до 65 одсто површине. Тридесет одсто поврсина под шљивом заузимају старе ракијске аутохтоне сорте, док је свега пет одсто под чачанском раном и чачанском најбољом, каже Ивана Глишић, из чачанског Института за воћарство.

,,Према званичним подацима РЗЗС,просечан принос шљиве у Србији варира,од 4,5 до 9.тона по хектару, што је поражавајућа статистика, а разлог је што су пописом обухваћене све површине под шљивом. Процењује се да од укупне површине, 40 одсто чине екстезивни засади у којима се не примењују никакве мере неге, док су на 60 одсто површине заступљени полуинтезивни и интезивни засади где приноси варирају у зависности од сорте, па ако је реч о чачанској лепотици, просечни приноси у засадима се крећу од 20 до 30 тона по хектару, док чачанска родна и стенлеј дају приносе од 30 до 40 тона по хектару,” каже за Агропресс Ивана Глишић, научни сарадник Института за воћарство у Чачку.

За руско тржиште најзанимљивије су сорте чији се плодови могу користити у свежем стању, а ситуација последњих година показује да је за чачанском раном владало велико интересовање за ову сорту које нема у нашим засадима.

,,Плодови ове сорте могли су се продати по цени од 0,5 до 1 евро, у зависности од године, али је нема у нашим шљивицима јер је карактеришу променљива родност узрокована њеном бесплодношћу и проблемима са опрашивањем тако да приноси варирају, али се генерално могу очекивати приноси од 12 до 20 тона по хектару”, кажу из чачанског Института за воћарство.

,,Чачанска лепотица и стенлеј такодје су примамљиви руском тржишту и морају задовољавати критеријуме крупноће, обојености плода, присутности пепељка и петељке, да би ови критеријуми били испуњену мора се примењивати интезивна технологија гајења која подразумева примену свих помо и агротехничких мера као и правовремена заштита од болести и штеточина”,навела је Ивана Глишић.

Од укупне произведене количине шљива у Србији која се разликује из године у годину, само 5 одсто се користи за употребу у свежем стању, а количине сушене шљиве у Србији десет пута су мање од количина које смо извозили у периоду пре и после другог светског рата. Према речима Иване Глишић, највећи проблем произвођачима је нестабилно тржиште.

Не охрабрују ни подаци да у зависности од године, од укупне количине произведених шљива у Србији, од 50 до 95 одсто заврши у казанима за печење ракије.

Србија са 49 милиона стабала шљиве на око 244 хиљаде хектара убере у просеку око 600 хиљада тона овог воћа различитих сорти.

Агропресс