у Србији. Када неко има дванаест или четрнаест година подразумева се да након школе иде у играоницу, свати у кафић на пиће, организује са другарима журку или неки други вид забаве у слободно време.

Милица(14) и Милан(12) Лазовић из ивањичког села Осоница одрастају другачије, без свих ’’благодети’’ савременог доба и кажу апсолутно ништа од тога им не недостаје. Насмејана, задовољна и вредна деца не маштају о изласцима у кафиће већ о томе како да помогну родитељима у свакодневним пословима. Након школе и урађених домаћих задатака Милица помаже мами у кућним пословима а Милан је тати десна рука.

"Научила сам да умесим питу, спремим колаче, помогнем мами око свих послова. Нико ме не тера да то радим али волим да у слободно време будем корисна. Одличан сам ђак и након средње школе желим да упишем политичке науке, привлачи ме да се озбиљно бавим политиком , сматрам да ћу на тај начин моћи да помогнем људима и учиним нешто добро. Сањам да постанем председник Србије", прича Милица која поред свих обавеза стиже и да прави разне украсе и свечане честитке за хуманитарни новогодишњи вашар.

Родитељи кажу да је Милица тек научила избројати до шест а већ је сама брала по десет гајбица малина. А Милан уме чак и трактор да вози.

"Стално сам био са оцем док је превозио малине, држао ме у крилу и учио како се мењају брзине. Заволео сам то, гледам по интернету аутомобиле, камионе…Ево већ две године знам да возим трактор а прошле сам превозио малине до откупног места. Наравно да је тата увек ту, да ме контролише, саветује и научи. Када је он лети ради у шуми, ја се трудим да обавим што више ’’мушких’’ послова и помогнем сестри и мајци", прича Милан.

Живот на селу није лак, али његова лепота крије се у истинским вредностима на којима почива породица.

ГЗС / Инфо лига