„раскрсне тачке“ због којих се (не)постаје бољи човек, само су нека од питања постављених на промоцији новог романа Виктора Давидовића „Зашто сам живео само један сат“ који је Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ представила у уторак, 30. јануара 2018. у Малој сали Дома културе.
Виктор Давидовић је аутор из Београда и припада новом таласу српских књижевника. Пише прозу последњих десет година. Победник је конкурса Књижевне омладине Србије за прву необјављену књигу 2011. Тада штампа свој првенац „Дрво лешника“. Две године касније у ИК Каирос објављује роман „Седам дана до понедељка“, а у мају прошле године „Зашто сам живео само један сат“.
У представљању романа учествовали су Александра Мишић, проф. српског језика и књижевности у чачанској Гимназији, аутор Виктор Давидовић и Марија Радуловић, модератор. Правећи многе паралеле са делима познатим у историји књижевности, Александра Мишић је говорила о различитим темама које је аутор отворио: страх, живот, смрт, умирање, злочин, вера, безверје, бог, порекло зла...Има ли случајности на овом свету или је он саткан од прецизних, јасно исцртаних знакова који нам обезбеђују срећу или пропаст? Да ли је срећа онда када мислимо да смо срећни? И да ли је избор увек само наш?
...Филозофске, психолошке, социолошке теме трче као побеснели стампедо надмећући се која ће да надвлада. Читалац, узнемирен, потресен, ишчупан брутално из свог мира, хита да сагледа исход сваког поглавља што пре, али онда му писац вешто и намерно баци неки драгуљ директно из тамног вилајета, па он, занесен, застаје да ужива у том благу. Уз бројне друге утиске, Александра Мишић је рекла да је овај роман узбудио, узнемирио, одушевио и растужио, закључивши да је пред Виктором Давидовићем тек сјајна књижевна каријера јер он уме да пише, има шта да каже и каже то на занимљив начин.
„Зашто сам живео само један сат“ је веома узбудљива психолошка драма у чијој основи је животна прича старог психијатра смештеног у санаторијуму надомак Београда. Роман прати радњу од пре Другог светског рата до садашњег времена. Главни лик пише животну исповест и присећа се детињства проведеног у брдима Херцеговине и ране младости у Мостару. Сећа се смрти оца, деде и сестре које су заувек обележиле његов живот. Након пресељења у Београд и завршеног школовања, крајем 70-их почиње да обавља психолошко-терапеутску праксу. Централни део романа су сеансе са мистериозним пацијентом који се представља као Естебан. Уобичајени разговор између лекара и пацијента претвара се у кошмар, а границе између стварног и оностраног нестају. Пошто је терапеутско дејство увек двосмерно, главни лик се суочава са собом, својим страховима и животним циљевима.
“Желео сам да пишем о страху. Исконском, готово древном страху који свако од нас носи у себи, неразумљивом обележју које нам је дато првим удахом овог света и које у себи носимо све док и последњи пут не удахнемо на овом свету. Говорим управо о страху од смрти, али и о још нечему већем”, страху од живота, рекао је Давидовић.
Књижевно вече обогатиле су три музичке тачке које су извели Ана Шојић (Уснула је дубок санак), хор ученика Гимназије (Расти, расти мој зелени боре) и Драгољуб Дуде Лукић (композиција на усној хармоници).
Глас западне Србије
