Велике или зимске задушнице су највеће и најзначајње, јер се обележавају пред сам почетак Васкршњег поста. Датум је промењив, али махом „падају” у фебруару.

„У српском народу постоје обичаји да се на овај дан излази на гробове предака и износи храна. То је јако погрешно, али је то толико укорењено у српској култури па су и свештеници прећутно реаговали на ову појаву. Оно што једино потребно однети на гробове јесу свећа, вино и жито које се приноси за жртве преминулих”, рекла је за РИНУ етнолог Снежана Ашанин.

Она додаје да се на Задушнице пшеница носи у цркву, у којој ће свештеник да освешта, прелије вином које је симбол Христове крви и наравно неопходна је упаљена свећа која је симбол вечне светлости за наше преминуле.

Илустрација, Фото: РИНА

„Оно што је најважније јесте да се припрема жито, у народну познато као кољиво које се прилаже за душе мртвих, и зато то зрно пшенице представља жртву, а затим и рађање новог живота и управо то је тај бескрајни круг”, каже етнолог.

Поред зимских, постоје задушнице испред Тројица, имамо Михољске и Митровске задушнице. Овај празник се обавезно обележава суботом јер је то на неки начин и дан мртвих и дан када се сећамо преминулих.

ГЗС/РИНА