а кућа градила у одсуству аге. Међе и карауле поделиле исти народ.

У време цртања и утврђивања границе у Старом Влаху између Кнежевине Србије и Отоманске царевине, 1833/34. године, народ је ноћу премицао камене белеге према југу и Увцу не би ли им куће и имања припали Србији. Турци су у више наврата протестовали код књаза Милоша и окриве попа да је подстрекивао народ, а и сам учествовао.

Он се бранио, а кад затражише да се закуне на Библији, пристаде и рече:

„Ништа није померано...!!! Кунем се да стојим на српској земљи...!”
Предање каже да је поп у опанке ставио земљу са српске стране и обуо их. Кад су касније открили да их је надмудрио, Турци га за казну набију на колац, а то место се и данас спомиње као Попов колац, уз путоказ на Златиборској магистрали, недалеко од Јокине ћуприје.

Карантин - граничног прелаза на Јавору до ослобођења 1912. године, Фото: Књига „Нова Варош из старих албума“

У народном памћењу и данас одјекују речи које је забележио историчар др Стеван Игњић у књизи „Рујански сердар Јован Мићић“. У време доласка прве међународне комисије за разграничење, зловољни Турци тражили су да граница иде висовима Златибора, а сердар Мићић, тврдио је да се у доба Карађорђеве Србије налазила на Увцу. Претило је, како пише Игњић, да дође до окршаја међу окопљенима са обе стране, сердар Мићић је изгубио стрпљење, па набусито и помало инаџијски подвикнуо куда ће ићи граница: „Или до Увца, или до мојега...!“

Аскери - Срби служили у турској војсци, Фото: Књига „Нова Варош из старих албума“

Иако је Карађорђе 1809. године ослободио Стари Влах, већи део области остао је под туђинском управом иза караула и границе која је била кост у грлу народа, све до ослобођења 1912. године. Готово читав век трпео се зулум, чекао нестанак аговања и беговања. На домаку слободе, а у ропству, народ је бежао преко Јавора и Златибора или прибирао снагу да се издржи што се издржати мора. У борби за голи живот прибегавало се лукавству, довијању, превари...Окретни и разборити Старовлашани бранили су се и животном ведрином и љутом травом на љуту рану...

Задруга Вуловића у Равној Гори преко старе границе, Фото: Књига „Нова Варош из старих албума“

Док је нововарошки ага Грца био “на Ћаби“, чипчија Иван Василић из Смудинога, недалкеко од ушћа Тисовице у Увац, подигне кућу брвнару и прву у крају укрови шиндром.

„Како имаде смисла да правиш ’вол’ку кућу на турској земљи”? – запита га ага при првом сусрету по повратку са хаџилука.

„Знаш, ага, кад дођем код тебе, а оно све серџаде, серџаде... Мене срамота, немаш ђе да ми дођеш...?”

Двојица Кладничана, по казивању сјеничког историчара Салиха Селимовића, ужелела се хељдовног качамака, а нису имали ни кајмака. Под окриљем ноћи пређу границу и из колибе угледног домаћина понесу качицу мрса и пун џак. У зору избуде жене да на огњишту приставе воду за качамак, кад једна бану у собу:

„Па шта сте оно донели, јадови једни...?! У џаку пепео...?”

„А, подвалише нам Власи...!”

Превара на граници

На сточном јаворском вашару, недалеко од царинарнице „на старој граници“, Миладин Варагић, звани Врдолама, из Сеништа, продао коња трговцу са Понорца. Кад избројаше паре – заплака се.

„Што плачеш, шта би?”, запита га купац.

„Е, дај ми, мину ме жеља”, да га протркам око вашара...

Појаха он у седлу мањи, па већи круг и у пуном касу утече преко границе на српску страну.

Ноћни чувар - комита

Стасити сељак Јанко Вуловић из Равне Горе, с моравичке стране Јавора, пријави се у најам, да ноћу чува торове сјеничког аге.

„А, а, немој неко да прилази и шта дира...!!! Играће се главом, овде је Јанко Вуловић...!!!”

Био је то уговорени знак комитама да иза поноћи повјесма коноље, натопљена лојем, баце пред псе да, кад загризу – не могу лајати...Преко границе су са стоком умакли пре зоре...

Златар Инфо, Д. Гагричић/ГЗС