Видовдан, као државни празник, обележава се радно, а у спомен на Косовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља сећање на погинуле у свим ратовима.
То је, према мишљењу историчара, важан датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета.
Симболизује, према том концепту, слободу, отпор туђину, неговање патриотизма, националног бића, витештва и херојства, али и прекретницу после периода успона под владарима из династије Немањића.
Страдању српских војника је посвећен споменик подигнут на Газиместану 1953. године, рад Александра Дерока, док Споменик косовским јунацима, који је откривен 28. јуна 1904. године у оквиру прославе стогодишњице Првог српског устанка, у присуству краља Петра Првог Карађорђевића, представља симбол Крушевца и дело је српског вајара Ђорђа Јовановића.
После Косовске битке, тело кнеза Лазара (1329-1389) сахрањено је у манастиру Раваница, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. века је пренето у фрушкогорски манастир Врдник.
У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу Косовске битке.
Има средина, у северозападној Србији и Војводини, где се износи све ткање што жене и девојке раде како би се видело колико су вредне и показало да је одређено домаћинство имућно.
У неким срединама, попут Мачве, на тај дан су велике задушнице. Излази се до поднева на гробље и доноси храна, а риба обавезно, као врста жртве светом Виду.
Видовдан један је од највећих и по светковању изузетно очуван српски празник. У хришћанском календару Свети Вит или Вид се празнује од 1892. године као црквени празник.
Због тога што се најважнији догађај у српској историји у минулих шест векова, Косовски бој, одиграо на Видовдан 1389. године, преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања. Зато се косовски мит, као најразговетнији знак српске народне свести, развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида.
Само име овог светитеља, Вид, одредило је највећим делом и природу ритуала који су извођени на њему посвећен дан. Било је веома важно шта ће се тога дана видети. Оно што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао успеха. Постоји и обичај да жене уочи Видовдана беру траву видовчицу и стављају је под јастук да би усниле свог изабраника.
Такође, постоји веровање да на Видовдан треба устати пре зоре, погледати према Сунцу и рећи: "Ој Видо, ој Видовдане, дај ми вид док сам жив!”
На Видовдан се сваки члан домаћинства у зору умије водом видовком, за коју се верује да може да исцели многе ране и болести. У селима под Фрушком гором, сељаци су се на празник изјутра умивали росом и изговарали:
"Ој Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио."
Ако на Видовдан буде ведро, сву одећу треба изнети напоље да се проветри и напуни добром енергијом. Са друге стране, ако буде облачно, треба прекрстити облаке, па ће и киша која падне повољно деловати на усеве.
ГЗС/Танјуг
