Мирослав је најнеобичнији зидар у Србији, прави добре старе фуруне за које је су потребни само домаћа цигла и блато

Горњи Милановац - Иако их је у даншње време све мање, фуруне су некада биле неизоставан

део сваког домаћинства, а уколико би вас пут навео кроз српска села на сваком ћошку сте могли да видите малу зидану кућицу која се пуши. Некада је у сваком селу постојао и по један мајстор који је знао да без грама гвожђа и само од природних материјала сазида кућицу у којој настају специјалитети прсте да полижеш. Сада се они могу набројати на прсте једне руке, а један од последњих Мохиканаца овог заната је Мирослав Жужовић.

фото: РИНА

„Прву сам фуруну саградио за моју душу, да имам где прасе да окренем, за коју нисам добио одобрење ни од оца, а ни од комшија да се то тако ради. Морали смо да је преправљамо и дорађујемо те давне 1984. године, али та моја фуруна и до данас ради беспрекорно. Из ње је изашло на хиљаде печених прасића”, прича за агенцију РИНА, Мирослав Жућо.

Остао је доследан томе, да се пећнице праве од материјала којим су се фуруне градиле вековима уназад, од печене цигле и блата.

„Зна стари народ шта је најбоље. Најбоље је да је цигла коју уграђујемо била непечена и здрава, старинска права. Па се то све заједно сједини, па се пече и по неколико сати. Помоћу глине, ми на фуруни све херметички затворимо, јер не сме да има пропуст и пара или топлота да пролази. Онда иде лакши део, да испуним газдине жеље, коликих ће димензија и у зависности који жели највеће прасе или јагње да стави”, додао је Жижовић.

Фото: РИНА

Како у свему постоје стандарди, тако и у овом занату. Просечна висина сводова мора бити око 120 центиметра и потребна је права вештина озидати накренут зид.

„Када се ради овај посао, то не сме да се суши, зато га убрзавамо, савијамо летвице које газда спреми, као подлогу да се случајно грађевина не би обрушила. На осовну мог искуства када се све то уклопи, ја дајем гаранцију на век трајања од 50 година”, поручује овај времешни мајстор.

 

РИНА / ГЗС