Штампано пето издање „Казивања” Грешног Милоја

Кад је Српска академија наука објавила Речник Драгачева, који је исписао, протумачио и примерима из битисања Драгачеваца оживео

Милоје Стевановић одбијајући да га потпише, због јединог слова које су му додали у двестотак речи, записао сам наш разговор:
- Не хтеде да се потпишеш на своје животно дело које издаје Срапска академија наука због неке ситне зачкољице? - упитах га запрепашћен.
- Јок ја. јербо, не постое ситне и крупне неистине. Постои само истина и неистина. Ово друго су мои преци звали лаж, а онога ко сведочи лажно: лажов.
-Да ниси ти авашас? - упитах га.
-Но шта сам - узврати ми.
Пошто је штампано издање Речника, са његовим потписом и враћеним словом на изворје, рекох му да ми је жао што сам записао ону прејаку реч (на стр. 848 Речника Драгачева, Гуча, 2021).
На то ми Милоје одговори: Није прејака, пасент је. Ти си, вели, само потврдијо оно што је пророковао Ава Антоније Велики, прије више од `иљаду и шесто година: да ће доћи време када ће људи полуђети па ће грмачити на некога ко није излуђо говорећи: Ти си луд јер ниси ко ми остали.
Тако ми је, изгледа, узвратио жалост за срамоту.

Предња корица  „Казивања” Грешног Милоја

Ове сам редове исписао на почетку петог издања Милојеве мудрословне читанке „Казивања” које је управо изашло из штампе. Реч је о измењеном и допуњеном штиву у издању Библиотеке општине Лучани у Гучи (едиција „Завичајна библиотека”).
Пето издање? Да. Много је седих глава што још маштају о другом за своја сочињенија.
Најсрдачније препоручујем ову књигу која има укус побожности и благодарја, добротворја и гостољубља, која одише благочашћем и родољубљем, која подсећа и опомиње, саветује и поучава, разгаљује и засмејава, певуши, ромори и говори језиком завичаја. оног завичаја који је угњежђен у дубини срца Милоја Стевановића па одонуд: милује ђедовом причом; мирише бабиним закајмаченим руменогаравим колачом; певуши појем славуја, зриком зрикавца, дукатањем мисирке; светлуца меком месечином, звезданим небом, трептањем свитаца; одзвања кукурикањем пјевача, блеком стада, брујањем меденица, галопом коња; шапће пуцкетањем бадњака, договревањем свеће, ујањем развигораца, благодарним капима кише; `рани жуљном очевом руком и буди у разасвит мајчиним пољубом; украшава плавим јоргованом и мајчином душицом, балученим ћилимом и нецаном завесом, везеним чарапама и јелеком; дарује дуњу и мушмулу, караманку и беросавку; грије ветром испод лампека и зрном пшеничним у златном класу; врача песми орачкај и копачкој, рабаџиској и косачкој, жетелачкој и сватовској; позивље на мобу, на прело и посело, но комишање, у коло око рогоџе на којој жмирка карбитуша, ђе јермоникаш растеже дугметару; оставља у аманет крсну славу, и прекаду, и молитву; зове гробоцима предака који се ужељеше светлости воштаница, мириса тамјана и Оченаша; запомаже да се распрете прочевља ђедова; призива вери прађедовској.
Дакле, препоручујем и апелујем: чујмо и почујмо вапај овог завичајнољупца:
Озовни се, роде!
Не дај да ти из срца отму завичај.
Без завичаја смо окрњени.
Недосањани.
Сетни.
Ако ти из срца ишчупају завичај искорениће ти веру отаца твоијег.
Отеће ти душу.
Не дај душу, роде!

ГЗС/ Г. Оташевић