текстова о Добрилу Ненадићу (Вигоште код Ариља, 23. октобар 1940 – Вигоште, 15. август 2019), умни незаборавник о најзначајнијем писцу своје постојбине, доноси „Политика” у штампаном издању.

У књизи су нанизани радови 19 аутора, значајних имена српске књижевне сцене, почев од Радомира Андрића, Михајла Пантића, Гојка Божовића, до Љубивоја Ршумовића чијом се песмом о Добрилу отвара ова повесница, и ту једна строфа иде овако:

„Уз божји благослов од тридес` хиљада дана, да има написати осамнаест романа”.

„Ово је књига сећања на великог писца, агронома, друга, пријатеља и човека замишљена као осврт на његов живот и стваралаштво” - стоји у уводном слову редакционог одбора књиге коју је приредио Петар Ђукић, председник Скупштине Друштва, под називом Добрило, живот испуњен стваралаштвом.

На челу завичајаца у Ариљу, иначе, као челник друштва стоји Обрад Стевановић, пензионисани генерал српске полиције, који је за „Политику” истакао:

- У припреми је предлог да нека од установа, збирки или културних светковина у Ариљу понесе његово име, тако ћемо му се бар мало одужити за све што је дао родном крају, где је провео читав век.

Инжењер из Ариљског побрђа посветио се гајењу малине као занату и  успут постао романсијер, прославивши се својом незаборавном књигом „Доротеј” (1977) која је „објављена у 15 издања и 300.000 примерака” (Радомир Андрић). Исти аутор наводи:

„Заправо, овај роман има дубоке корене у историји – време краља Милутина који је владао Србијом у Моравичкој долини и духовним центрима, какви су били манастири у Ариљу, Жупи или рашким пределима. Уосталом, овај владар је учврстио своју моћ у централним балканским областима, посебно грађењем манастира и цркава”.

Из бројних сусрета са Добрилом, дописник „Политике” издваја два.

Негде почетком овог столећа у чачанском „Литопапиру” који му је штампао једно од издања Доротеја, приповедао је да тих дана у рачунар уноси рукопис тог романа којег је, разуме се, 1977. морао саставити на писаћој машини.

„Данас бих много шта променио али нећу, уносим онако како је првотно записано”.

И онда се тужи да је веома тешко писати историјске романе којима је био посвећен, у доба кад нема интернета ни времена да се књижевник завуче у неку од архива и ту борави колико му је воља.

„Иво Андрић је био веома систематичан, промишљен човек, пазио је на сваки ситницу, или придев. Али у роману `На Дрини ћуприја`, чија се радња збива у 16. веку, у првих петнаест издања стоји реченица: `Ашчије су надничарима делиле жуту пуру, коме у шаке, коме у капу, коме на даску`. Утом је неко славном књижевнику указао да тада на Балкану није могло бити жуте пуре јер је кукуруз на наше просторе донет век касније, па је то преправио у нову реченицу: `Ашчије су надничарима делиле таин, да им не да умрети”.

Пре четири лета објавили смо и разговор са Ненадићем, и са његовим дакле завичајним погледом на Драгачевски сабор трубача у оближњој Гучи. Рече:

„Драгачевски сабор је белег једног времена и једног племена, и нека га таквог. Коме ово смета, нека иде негде у Европу и нека цупка мазурку или болеро мада су и то народне игре, прва пољска, друга шпанска, само им то изгледа отменије од нашег моравца”.

ГЗС/Политика, Г. Оташевић