Драган је чудо од човека: Потпуно слеп поправља белу технику, свира, пише, а због искрене љубави је најсрећнији на свету

Ужице – Упркос томе што је изгубио вид пре три деценије Драган Поповић из ужичког Луновог

села није се предао, његова радозналост и спретне руке чине чуда а он свакодневно помера границе у пословима које обавља и себе сматра срећним човеком.

Драган је наставник музичког у пензији који сече дрва, коси, окопава, фрезира, поправља белу технику, пише, пева рецитује упркос томе што је потпуно слеп.

„Све сам поправио што је у кући било покварено, ништа неисправно не држим ни дана. Поправљам, бојлере, шпорете, веш машине, качим санитарије у купатилу, ни једну ми није поставио мајстор”, прича Драган.

Он је одувек био вичан сваком послу, и како каже никада ноје чекао другог да нешто уради уместо њега.

Драган Поповић, фото: ГЗС

„Ја на сваки посао ударам ноктима, зубима, цеваницама, челом, грудима, за мене нема препреке, нема застајања, мора се напред”.

Са истом љубављу којим се предаје свакодневним пословима Драган је посвећен песми и са својим другом Илијом Марковићем често наступа на разним манифестацијама певајући српске изворне песме.

„Драган је експерт за музику као што је експерт за све радове које обавља у свом домаћинству. Нас двојица често наступамао и могу слободно рећи да је музика важан део његовог живота, па се он од хармонике ретко и тешко одваја”, прича Илија.

Илија и Драган често наступају, фото: ГЗС

Драган иде у корак са временом, користи модерне технологије, чита, пише и то све уз помоћ лаптопа.

„Често ми се деси да заспим са лаптопом, кад се пренем он ми стоји на стомаку, ја онда наставим где сам стао. Члан сам библиотека за слепе и слабовиде и највише волим класичну књижевност. На хиљаде књига сам прочитао, а волим пуно тога и да запишем, а као резултат свега тога издао сам пет књига поезије и прозе”, каже за Глас западне Србије Драган.

Активан је тврди и у спорту па је са јако оштећеним видом био и падобранац а када је потпуно изгубио вид освојио је сребрну медаљу на атлетском спортском надметању у дисциплини бацања диска.

Ипак, Драган тврди да је све ово постигао захваљујући својој највећој љубави, животној сапутници Славици, коју из милоште зове „ластавица”. Она је, каже Драган, његова највећа инспирација, тиха чежња из младости са којом су му се поново укрстили путеви пре две деценије.

„Моја ластавица, моја два ока, она је ту незаобилазна у сваком послу, у сваком мом кораку пола је њено. Кад негде послом отпутујем, ја са великим нестрпљење чекам повратак кући. Кад скренемо ка Ужицу у мени све трепери јер знам да ме она чека, знам да и она са истом љубављу мене ишчекује, ја сам срећан човек, то је у ствари срећа”, тврди Драган.

Драган и његова ластавица Славица, фото: ГЗС

Славица потврђује његове речи и каже да је он неуморан и да је тешко пратити његов темпо.

„Кад одмара, због мене то ради, јер ја немам толико снаге као он. Наш живот јесте бајка, лепо прича, пажљив је и мислим да ме исрено воли”.

Драган поручује свима који се боре са неким хендикепом да не смеју да се предају, јер срећа је можда иза ћошка, али ако не крену до тог места никада је неће пронаћи, а као некадашњи просветни радник моли родитеље да своју децу, која имају можда неки инвалидитет, да их не заклањају, већ да их спремају за живот без задршке и препрека.

 

 

Глас западне Србије