Милојевићи из Горње Горевнице задовољно трљају руке: Празилук се показао као пун погодак

Чачак - Некада је празилук важио за сиротињску храну, а често се име овог поврћа користило

да би се сликивито описали „дошљаци без педигреа”, којима је „вирио из позадине”. Међутим, ова биљка која се бере у новембру последњих година постала је изузетно популарна и тражена, али и добро плаћена. Мирослав Милојевић из чачанског села Горња Горевница на осам ари посадио је празилук, у његовом засаду све је органско што је овом домаћину донело берићет.

Мирослав Милојевић, фото: РИНА

„Није захтеван за производњу, расходи су мали, а приходи солидни. Прошле године је откупна цена празилука у велепродаји била је 50, а сада је скочила скоро дупло и износи 90 динара, па може доста више и да се заради. Имам сталне купце из Пожеге, Чачка и Лучана, тако да чим је празилук извађен, одмах је и сам себи обезбедио пласман”, рекао је за РИНУ Мирослав.

Иако му временски услови на самом старту вегетације нису ишли на руку, овај повртар из Чачка је захвљујући постављеном систему за наводњавање имао солидне приносе.

„Ако се озбиљно бавите пољопривредом неопходни су системи за наводњавање. Ја сам их поставио и то ми је помогло да иако су температуре биле високе, дефицит рода се не осети. У својој башти од осам ари, сваке године исти принос, посадио сам 18.000 садница и добио око шест тона празилука. Ја не купујем хемију која је сада јако скупа, ја користим стајско ђубриво које поставим на самом почетку и проблема немам а уштеда већа, јер без стајког ђубрива нема ни приноса”, казао је овај повртар.

Фото: РИНА

Његова породица је укључена у овај посао, па чак и најмлађи кад заврше своје обавезе у школи и са тренинзима често засучу рукаве и помажу деди на имању. Осим чланова породице, током вађења празилику скупе се многобријни пријатељи и на такозваној моби уз необилазно добро дружење и печено прасе, како је ред у овом делу Србије, брзо заврше сав посао.

„За радну снагу нисам се бринуо, сакупио сам нас 12 комшија које су на мобу дошли и помогли да то све оборемо и сложимо у магацине за невероватних три сата. Иако је то у Србији реткост, ми још увек поштујемо те неке старе обичаје и помажемо једни другима”, додаје Мирослав.

 

РИНА / ГЗС