Тема Божића јесте сусрет са Богом. И на Божић обнављамо наш лични сусрет са Богом. Учвршћујемо га и настављамо да живимо са њиме. И да живимо ти новим стилом живота који је он успоставио, започео, који је он показао и који он подржава. А то је живот у слози и љубави који за свој резултат она има мир и спокојство сигурноссти и све то онда прелива у вечност. Честитајући Божић свима на простору Епархије милешевске, желим да радост Божића осете сви у својим домовима и заједно у храмовима, а и на сваком месту где људи живе. Честитам Божић и оним акоји су усамљени у својим домовима, по нашиум градовима и селима, онима који имају своју децу далеко од њихових домова и оним који немају децу и онима који су призаврштеку свога живота и спремају се за његов закључак. Честитам Божић и онима који су тек ушли у живот и спремају се да јуначки живе живот и ево шансе да га живе заједно са Богом чији сусрет са нама празнујемо. Да запамтимо да више нисмо сами него је Бог са нама. Све поздрављам радосним хришћанским поздравом, Христос се роди! Ваистину се роди!
Божић је дан у години када највише пажње и себе и бића свога посвећујемо Богу и једни другима. Бог је зажелео да жив иса нама и уприличио је себи да дође у наш живот у управо на дан Божића ми се сусрећемо. Бог и човек. Сусрећемо се и настављамо да живимо заједно. Бог који силази из својих небеских висина, заснива своју заједницу са човеком. Данас на Божић, највише пажње посвећујемо томе како је Бог урпиличио себе за тај сусрет. Рађа се као дете, мало, такорећи беспомоћно и рађа се Он, цар небески у пећини витлејемској. Јер коа што хроничари рекоше, „не беше места у обичним људским домовима” али то је опет учињено по промисли божијој, да би Бог почео тај живот с нама из најдубље усамљености, да би створио заједницу са сваким бићем своје творевине. Бог је дакле, уприличио себе и успоставља нови стил живота. Пећину у којој је рођен он испуњава миром и љубављу. Он дише љубављу и уноси мир, пре свега у ту пећину у којој је рођен, а онда тим миром и љубављу настоји и дан данас, да испуни цео свет. То је тај нови стил живота који он доноси и у коме показује пример. Бог је уприличио себе за овај сусрет и да би овај сусрет био прави за нас, тражи се од нас, природно, да и ми уприличимо себе. Да направимо Богу места. Да не буде онако као приликом његовог рођења, када не беше места у гостионама, у обичним људским домовима, него да буде места за Бога да се поново роди у нашим срцима. Ту најпре да му направимо места. Прво, то је, коа што рекосмо срце људско, зати, храм божији, црква и дом породични у којем живимо. А онда и цео свет постаје храм божијиа, ако успемо ова три пункта да тако уприличимо, да у њим аима места за Бога.
Фото: ПП Медиа
Храм је место у ком се окупљамо. Није случајно да се храм божији зове Црква јер црква представља ту заједницуз Бога и људи и та заједница се рађа и ствара и окупља и обнавља себе, управо ту у храму и управо зато се храм зове црква, место сабирања. Јер ту се најдубље и најпотпуније сусрећемо са Богом. нарочито о Божићу, сви пропратни догађаји везани су за то подсећање да Бога сусрећемо и то што остваримо у храму преносимо и носимо са собом у своје домове и појачавамо тај доживњај у својим срцима. Може се већ из тога закључити да је Божић и дан када се највише остварујемо заједништво једних са другима. Одмах бих напоменуо да о Божићуу нарочито требад а избегавамо два саплитања, две слабости, сва искушења. Прво искушење је нбеко људско из слабости. Настојање ка одметању, одметништву, удаљавању себе од заједнице. Жеља човекова да себи пренагласи до он не буде главна тема празника неко човек настоји, нажалост, кроз историју ка неком одметништву и зато имамо толики број сепарација и велики број секти. једна коб, која прети свакој људској заједници, нажалост, и нашој српској, православној. Зато је позив нарочито на Божић да се сви окупљамо у храму и да држимо то заједништво једни са другим. Друго искушење и слабост јесте слабост малаксалости и туге и очајања. Многи они који не успевају из разних разлога да се уздигну изнад своје слабости, чак ни на Божић и остају препуштени сами себи остају усамљени, поробљени тугом. Наравно, много је тога што нас вуче ка тој малаксалости и усамљености и туги. Међутим, на Божић, нарочито на Божић ми имамо разлога да себе уздигнемо изнад тих људских слабости јер је Бог дошао да буде наш пријатељ, да буде у нашем животу и да нас испуни том небеском ведрином. Позивом ка небеским хоризонтима, ка вечности и свесни тога ми можемо савладати и те слабости усмаљености и малаксалости и до очајања не би дошло. Нарочи, срце је пункт у којем треба направити места за Бога. Обраћамо пажњу, ових дана и на то да се јако, јако мало говори о том личном уприличавању човека Богу и за сусрет са Богом. То уприличавање подразумева пре свегачишћење себе од греха јер неће бити места за Бога у нашим срцима уколико смо подложни разним похлепама земаљског живота, властољубљу, среброљубљу. Уколико смо опхрвани зависношћу, злобом, разним себичностима. У срецу ће бти места за Бога уколико смо способни да волимо једни друге, уколико испуњавамо христову заповест, љуби Господа Бога свога и љуби ближњега свога као себе самога. Тек тако ћемо чувајући ова три пункта као места сусрета са Богом, доживети Божић како треба.
Посебну пажњу треба обратити на дом човеков, на породицу. Породица треба да одсликава догађај из витлејемске пећине. Најсавршенији породични сусрет био је управо ту, приликом Христовог рођења. Свака породица, родитељски дом треба да подсећа на тај мир и ту љубав и ту слогу и то савршенство коеј је онда владало јер Господ и жели да сваки дом буде тако испуњен митом, сигурношћу и љубављу.”
ГЗС
