„Политика” о Радојковој води: Подвиг на дедовини, најквалитетнија лековита вода на Балкану

Један од најстаријих и најутицајних дневних новина у Србију, лист Политика, у јучерашњем издању објавио је текст о градњи фабрике чудотворне воде

на планини Маљен. Ова вода лечи главобољу и грчеве у ногама, има веома великим проценат магнезијума и што је веома важно, незнатну количину соли (0,4) чиме је и те како делотворна за нивелацију притиска и може се пити у неограниченим количинама. Многи је препоручују и за малу децу.

Радојкова фабрика на прадедовском имању

Маљен – Откуд нова модерна фабрика на врху брда, запитаће се сваки намерник који се сеоским путевима некако домогао ових падина Маљена, на подручју села Богданица где се додирују пожешка и горњомилановачка општина, надомак Дивчибара.
Ту фабрику, у којој се за тржиште флашира изворска вода, направио је на прадедовском имању Радојко Милинковић. Уложивши своју уштеђевину стечену вишедеценијским радом за разне фирме по свету.
Чудили су се његовом подухвату људи у овом крају, питали може ли се привређивати на простору без асфалта, до кога води сеоски путељак. Али за мање од годину дана настаде овде савремени производни погон. У коме Радојко са сином Стефаном, економистом који је и у Ротердаму школу учио па се овде вратио да оцу помогне, производи и пакује, како каже, посебну воду. Магнезијумску, право из земље, са 90 метара дубине.

Радојко Милинковић

Минуло је много година откад је Радојко Милинковић, у детињству ђак пешак, отишао из овог свог завичаја у бели свет. Радио као грађевинац од Европе до Монголије, ко зна колико квадрата стамбеног и пословног простора направио. Успео је у каријери, али завичај на Маљену није заборавио. Нити ону здраву воду на прадедовском имању, за коју су сељани казивали да лечи главобоље и грчеве у ногама. Он, потомак дуговечних горштака, реши да оно што је у животу стекао у ту воду уложи.

-На нашем имању на Маљену увек је било пуно извора. Још су моји родитељи давали комшијама да одавде, природним падом, одводе воду ка својим кућама. Стално сам размишљао да ту има неки базен испод. Зато сам се консултовао с професорима Рударско-геолошког факултета и они су ме упутили, објаснили како ствари стоје. Онда једног дана узмем машине, бушим, па на 90. метру пронађем воду, веће количине. Пошто су овде увек причали да је ова наша вода најбоља, однесем је на Медицински факултет у Београд и чачански Завод за јавно здравље да то проверим. Утврде да је ово магнезијска хидрокарбонатна вода, која нема натријума, може да се пије неограничено. За то имам сертификате. Ту су ми стручњаци за воде казали: са овим или прави бању или пуни боце, штета је да иде у поток.Утврдили су високу концентрацију магнезијума, идеалну ПХ вредност... Потом сам и у Немачкој од СГС-а добио одличне оцене и ЕУ сертификат – казује Радојко, па описује даље послове:

-Пошто мени као грађевинцу није тешко да ступим у радове, за мање од годину дана направим ову фабрику, на врху брда. Дуже сам прикупљао потребне сагласности и дозволе. Највећи проблем био ми је лош пут, зато ме је транспорт коштао више. Док сам радио људи су долазили и у неверици гледали шта се дешава. А с обзиром да је овде струја слаба, довео сам далековод и финансирао изградњу трафо-станице од 400 киловата.

Фабрика воде на Маљену

Сада се у модерној фабрици са савременом технологијом пакује вода коју су у овим крајевима пили против главобоље и грчева у ногама. Ту су три резервоара од по 30.000 литара. Власник каже да чиста вода улази са извора и да је све природно: прохромски филтери служе само да не упадне муљ, а дезинфекција судова обавља се еколошким швајцарским средством. Има и машину која прави боце и декоративни чеп.
У производњи је шесторо запослених, Радојко рачуна да ће кад развије продају запослити укупно тридесетак радника. У пословима неуморно помаже син Стефан, за сада се није покајао што је овде, а не у свету.

-Имам добру воду, доброг сина који хоће да наследи овај посао. Само ми још бољи пут недостаје. Управо ми је то проблем да уговорим веће испоруке воде за иностранство, јер не могу да се обавежем да ћу моћи да им испоручим веће количине коју могу да произведем – вели Радојко Милинковић, староседелац и инвеститор у свом завичају, уверен да ће држава једног дана и овде направити асфалтни пут.

(Објавила „Политика’’, аутор Бранко Пејовић)