са Златара која иако ништа не види, савршено плете џемпере и чарапе и то без иједног прескоченог реда.

„Научила сам да плетем и на мојим радовима правим чак и шаре, знам око 50 различитих врста, плетенице, кругове.. Прво опипам прстима и тако све осетим и онда радим”, каже ова планинка.

Зна 50 различитих врста шара

Школу за слепе завршила је у Осијеку, а са 15 година научила је да плете и од тада иглу, конац и вуну не испушта из руку. То је, како каже, смирује и чини да се осећа корисном, па тако прелепе џемпере и прслуке плете за себе, али и за друге. Ведар дух и упорност красе Мирославу, па осим плетање врло је вешта и у кућним пословима, па гостима редовно кува добру, домаћу кафу.

“Много волим друштво, не волим кад сам сама. Не смета ми ни гужва, бука, ни галама, ма ништа. Сама пешке идем до својих најближих, никог не зовем да ме води, а они кажу да сам им омиљени гост”, прича за РИНУ вредна плетиља.

Мирослава је активан и у кућним пословима

И баш због тога Мирослова се не предаје, слуша звучне књиге, пуно шета и активна је на такмичењима која организује Савез слепих.

“Бори се сама за себе за све што треба. Чак и кад напада велики снег она гура даље, иде на такмичења, дружи се са људима. Заиста смо поносни на њу”, изјавила је Мирославина сестра, Зорка Антонић.

Пешачи и по неколико километара

Икад имате највеће проблеме, морате имати веру у себе, поручује Мирослава, јер живот је леп, а сваки дан на земљи право чудо.

“Ја живим у потпуном мраку, али му се не предајем, већ стварам свој шарени свет”, рекла је слепа плетиља са Златара.

РИНА