ове године захваљујући пројектима Историјског института из Београда и Завода за заштиту споменика културе у Краљеву.
Вредност пројекта је око 6,8 милиона динара, Завод је ове године издвојио пет милиона од тога три милиона динара издвојило је Министарство културе Републике Србије, а по један милиона динара издвојиле су општине Ариље и Ивањица.
Зоран Тодоровић председник општине Ариље каже да је више пута долазио на овај локалитет и да је заљубљен у ове зидине.
,,Сам назив тврђаве, Градина, говори да је овде некада био град и да је ово утврђење битно не само у културном смислу него и туристичком, јер нам оно може послужити за развијање наших општина”, рекао је Тодоровић.
Председници општина Ариље и Ивањица, Зоран Тодоровић и Зоран Лазовић, фото: Глас западне Србије
Да је Градина велики туристички потенцијал не само за општине Ариље и Ивањицу већ и за читаву западну Србију, сложио се и председник општине Ивањица, Зоран Лазовић. Он је истакао да је потребно штити културно наслеђе Србије.
Стручни сарадник за заштиту споменика културе у Краљеву Марија Алексић Чеврљаковић каже да се само утврђење потиче из периода праисторије, бедем и кула су подигнути у раном византијском периоду отприлике у VI веку нове ере и била је у финкцији све до XIV века.
,,Највероватније је страдање локалитета било у борбама обласних господара за власт то је негде и народно предање. Црквица је из XIX века она је накнадно подигнута вероватно због идеалне позиције Градине са које се пружа поглед на долину реке Моравице”, казала је Алексић Чеврљаковић.
Стручњаци из Завода за заштиту спонеика културе у Краљеву, фото: Глас западне Србије
Народна предања говоре да је црквица није изграђена ту већ да је прелетела из Прилика када су Турци покушали да је обесвете, а по другом Срби су је пренели уз Божију помоћ на врх Градине. Црквицу су Турци у више наврата спалљивали али ју је народ изнова обнављао.
Као што постоје различите претпоставке о настанку цркве тако постоје и различита веровања везана за саму црквицу. Постоји веровање да онај ко дође на богослужење, а да није грешан, може слободно да обиђе око цркве а да не падне у понор. Ако се неко одлучи на такав подухват требало би да га понови три пута. А ако грешан успе да обиђе око цркве, то треба схватити као знак да су му греси опроштени.
Конзерватор Александар Матовић, фото: Глас западне Србије
Конзерватор Александар Матовић из Завода за заштиту споненика културе у Краљеву рекао је да је у току превентивна конзервација остатака архитектуре у Градина – Радаљево – Трешњевица.
,,Многи делови архитектуре очувани су само у једном или неколико редова камена и били су подложни разградњи, а нарочито је то изражено после откривања зидова, након археолошких истраживања. Конзерваторски поступак који следи након истраживања ради се у техници зидање ломљеним каменом. Тренутно се ради на јужном бедему Доњег града, обзиром да је масивнији зид у неким деловима западним и источним деловима ширини до 500.”, истиче Матовић.
Он је додао да ће се радови изводити како временске прилике буду дозвољавале, а у пролеће чим се пролепша време ће се радови наставити.
,,План је да се у потпуности изврши превентивна конзервација свих зиданих структура, да се поставе степеништа како би се олакшао приступ посетиоцима и како би се повећали безбедносних. Да се поставе информационе табле и табле упозорење за посетиоце”, наглашава Матовић.
Према његовим речима циљ је да се за следећу годину обезбеде преостала средства и да се започета конзервација заврши.
Фото: Глас западне Србије
У документу Историјског института објављеном прошле године, сутора др Срђана Рудића и др Дејана Булића наводи се да је Градина – Радаљево или Градина – Трешњевица, како се још зове, јер припада атарима двају села, средњовековна тврђава непознатог првобитног имена. Захваљујући изузетном стратешком положају, контролисала је долину реке Моравице, којом је пролазио важан комуникацијски правац од Ужица и Пожеге ка Сјеници, а са кога се одвајао и правац долином Студенице ка долини Ибра. Са стратешке стране гледано, стоји у документу, положај је вешто изабран, јер утврђење у потпуности затвара простор између равних и пространих делова долине Моравице, према Ариљу на северу и Ивањици на југоистоку, стављајући једину могућу комуникацију под потпуну контролу.
На појединим деловима, очувана висина бедема износила је 3-4 метра, а измерена дебљина бедема до 1,5 метара. Основа града неправилне издужене основе је димензија 28×93 метра, а највиша тачка утврђења је на 653 метра где се данас налази звоник цркве.
Подела утврђења на простор Горњег и Доњег града, јасно је потврђена констатованим остацима бедема, двема кулама и сувим ровом. Једина приступачна страна утврђењу је источна падина, где се поред куле улазило у утврду.
Са доњег платоа, пратећи прилазну стазу ступало се степеништем кроз првобитну капију – која је штитила још једна одбрамбена кула бр. 2 – поред данашње црквице на акропољ града. На самом врху, на простору где се данас налази звоник цркве и крст, налазила се донжон кула, као последња линија одбране и централни објекат утврђења за смештај жупана, а у каснијим временима несумњиво неке угледне личности (Објекат 1). Регистрована дебљина зидова овог Објекта износила је 1,40 – 1,60 м, а димензије око 13 x 5,5 метара, што је и простор који је пружао плато. Утврђење је од осталог дела гребена са запада одвојено усеком вештачки изведеним, тзв. сувим ровом.
На мањем, нешто нижем платоу Горњег града, готово над северном литицом брда, подигнута је црква, правоугаоне основе, димензија 5x3м. Истраживања су показала да је данашња црквица, подигнута на темељима старије цркве из 1811. године, која је била нешто дужа и са већим тремом над малтерном површином. Градња цркве вероватно има везе са битком из Првог српског устанка која се одиграла подно тврђаве. Горњи град и простор црквице је оивичен бедемом. Он је затварао источну страну ове цркве а затим обухватао читаву северну страну утврде. Спољно лице овог бедема је на једном сегменту очувано у висини до 2,60 м.
На прилазној, источној страни утврде, на самом улазу у Град, налази се Кула 1, неправилног кружног облика, очуване висине до 2,60 м. и максималног унутрашњег пречника од 4 метра. Дебљина зидова Куле износи 1,75 м. а у деловима где су очуване више партије бедема до 2 метра. Нешто дебљи зидови на источној страни Куле су последица оријентације ка прилазној, нападу изложенијој и стрмијој страни, због чега су и фундаменти поузданији. Остаци пећи и необично велики број налаза грнчарије указују да је Кула имала и функцију кухиње у оквиру утврђења.
На улазу у „Горњи“ град и место где су откривене степенице водиле ка врху утврде и Објекту 1, налази се Кула 2. Кула, неправилне овалне основе сачувана је само у темељној зони, где је била изведена у пуном зидању. Улога јој је била, несумњиво, да штити улаз и једини приступ граду. Поред куле пут је водио до источног бедема „Горњег“ града где се дрвеним степеништем стизало до простора данашње црквице и Објекта 1.
На једној од ретких мањих заравни, где пешачка стаза крај Куле 1 улази у утврђење са унутрашње стране северног бедема „Доњег“ града, истражен је Објекат 2.
Објекат је обухватао простор са унутрашње стране северног бедема, до живе стене са јужне и западне стране, чиме је простор био омеђен са три стране. За потребе пода површина стене била је местимично оклесана, а остатак унутрашњости објекта прекривен малтерним подом. Занимљивост представља чињеница да је Објекат имао изведену нивелацију сипаром, након чега је подигнут други под, у 14. столећу. Како је утврђење страдало у разарању од чега су остали трагови гарежи, подигнут је и најмлађи (1. под) под, у коме су остали отисци греда и широког централног стуба који је носио кровну конструкцију. Археолошки материјал показује да је између изградње 1. и 2. пода протекло мало времена. Обнова најмлађег пода, судећи по присутном малтеру истовремена је са подизањем ојачавајућег зида на северном бедему и поправкама Куле 1.
Глас западне Србије
