рекла је агенцији РИНА директорка Центра за социјални рад у Чачку Бранимирка Радисавчевић.
Према њеним речима на евиденцији ове службе међу породицама које су оствариле право на новчану социјалну помоћ је 96 једнородитељских, од чека је осам са сеоског подручја.

„У западном модерном свету можемо да кажемо да се родитељство све чешће остварује тиме што жена сама одлучи да роди без подршке партнера, што код нас није случај. Самохране мајке у Србији су углавном из нужде а не по избору и као такве имају низ тешкоћа и препрека. У тежем стaтусу су самохране мајке које живе на селу јер су просторно удаљенији од многих ресурса које пружа градска средина. Самим тим теже су јој и доступна како здравствена, социјална заштита тако и све што спада у област културе и образовног система. Да би дошла до тога и континуирано користила потребно јој је више труда, напора а и финансијских средстава. Самохрани родитељи из руралних средина теже долазе до запослења, а поред њега имају обавезе и на земљишном поседу макар он подразумевао само производњу и за сопствену потребу. То је двоструки терет”, рекла је Радисавчевић.

Иначе, треба разликовати самохрано родитељство у правном и фактичком смислу. У правном смислу се подразумева онај родитељ чије дете нема признато очинство, или је један родитељ преминуо или је непознат. Док се самохраним родитељством не сматрају случајеви где је брак разведен и где други родитељ доприноси издржавању кроз алиментацију.
Међутим, у пракси се дешава да иако је суд одредио допринос о издржавању да се он не поштује, и онда фактички један родитељ самостално издржава дете и припада самохраним.

ГЗС/РИНА.РС