Одолева два и по столећа

Нова Варош - Најмања црква брвнара у Србији, у Пети, под скутом Муртенице. Вредан споменик културе чува

умеће народних неимара и легенде Цркву дужине 6,5 и ширине само три метра под Турцима „чувале виле“ и народ.

Црква  брвнара  у нововарошком селу Кућани, посвећена празнику Рођења Богородице, једна је од најмањих сачуваних богомоља у Србији. Подигнута пре два и по века, у деценијама ропства под Турцима била је најснажније  упориште духовног живота, сабирајући народ из села на десној обалу Увца   на молитве и договоре, уз лелујави пламен свеће испред олтара.

Пошто су утихнула звона Пећке патријаршије (1766. године), цркве брвнаре  је било тешко направити, али и још теже сачувати.У народном предању преноси се, као и за друге богомоље тајно подизане на најскровитијим местима, да је црквица у Пети, како је народ зове,  „ту долетела“, да су „виле ноћу пренеле јапију“...

- Црква се налазила у шумовитом пределу Муртенице, на поседу турског аге Шећерагића. Према предању које је су записали  свештениици из лоза Поповића у Кућанима, гонећи хајдуке Турци из Нове Вароши су пронашли новоподигнуту црквицу затворених врата, па је спахија Туркмановић наредио да се одвале. Како то нису успели, он је петом ударио у њена врата и пао мртав на земљу. Тако је место на коме се светиња налази названо Пета -  казује Зорица Златић Ивковић, историчар уметности из Сирогојна.

У походу пљачкаша 1806. године до темеља је спаљен парохијски храм Вазнесеља у Борју, али је малу богомољу у Пети заштитио ага,  власник  земље.Пљачкању црквице успротивио се Грба, који се о њој старао, те му Турци одсеку главу, одневши је заједно са украденом књигом - празничним минејом штампаним у Москви 1701. године. Срби су дочекали Турке  на месту касније названом Бојиште и у обрачуну један куршум је пробио украдену црквену књигу. Од одбеглих Османлија измољен је повратак минеја али и Грбине главе,  па је пожртвовани црквени служитељ сахрањен у  малом храму.

Шиндра, нови кров од тесане лучевине, премазане катраном

-Најстарији помени храма у Пети налазе се у текстовима  синђелија које су рашки митрополити упућивали кућанским свештеницима - први пут 1782. године, у набрајању места која чине парохију, а затим 1803. године. Црква је саграђена тесаним боровим талпама на тек назначеним темељима дугим 6,5 и широким три метра. У њеном обликовању коришћено је традиционално умеће народних неимара изузетно вичних обради дрвета – истиче истраживач светиња   у раду „Страдање и  уздитање храмова кућанске нурије“. 

Црква брвнара у Пети, крај гробља фамилија Грбића и Брковића,  под заштитом је  државе  од 1948. године. Део црквеног мобилијара  пренет је пре осам деценија  у нову богомољу оближњег села Негбина. И даље се у припрати мале брвнаре  налази  камена посуда – агијазма у којој се чувала освећена богојављенска вода. Обликом је налик сродним посудама сачуваним у многим средњовековним, а нарочито храмовима из времена турске окупације.

Двери иконописца Симеона Лазовића 

Од некадашње осликане целине на иконостасу цркве у Пети сачуване су само  царске двери,  рад Симеона Лазовића, иконописца из Бијелог Поља, сликане 1780. године, претпоставља се у време  градње цркве.

Драгоцености - царске двери Симеона Лазовића

У Народном музеју у Ужицу чува се престона икона Богородице, такође Лазовићев рад, док за   престону икону Христа и крст са Распећем, на жалост, нема никаквих трагова.

Четири обнове

У књизи „Молитва у гори“,  у издању републичког  Завода за заштиту споменика културе у Београду 1994. године, поводом изложбе о црквама брвнарама у Србији, записано је да је црква у Кућанима најмањих размера и помињу се обнове 1832, 1953. и 1981. године. Према сведочењу Зорице  Златић Ивковић, мала богомоља заштићена је 2009. години ручно тесаном лучевом шиндром,премазаном катраном.

ГЗС/Златар инфо