сазвао је јуче пријатеље с којима је деценијама делио пословне дане. Имао је нарочит разлог: одборници Градске скупштине доделили су му ономад Децембарску награду Чачка за 2018, сведочећи на тај начин да је овај човек изузетан у послу којим се још бави.

Тако се, на ручку у чачанском „Калимеру”, окупио аграрни сентат овог дела Србије, по старијештву: Јован Томовић (86), деценијама директор ПИК -а „Таково” из Горњег Милановца, Бранко Планојевић (81), негдашњи директор у ПИК – у „Чачак”, Радич Нешковић (80), оснивач и директор надалеко познатог „Сточара” у Мрчајевцима, и Радиша Јевтовић (75) из Леушића, дугогодишњи директор „Генексовог” предузећа у Милану, које је имало велику испоставу и у Њујорку.

-Мијаило је још 1971. године у Чачку поставио фабрику чипса, прву на Балкану, а за њоме још 15 у Азији и Европи. А награду коју је недавно добио заслужио је давно, давно – беседио је у здравици Радич Нешковић, Симовићев пријатељ и покретач замисли да се састане ова стара гарда.

И јесте времешна, то говоре године, али ово су људи који и данас у малом прсту држе све важне нијансе у пословима око производње хране.

Тако се, после здравице, развила прича о српској пољопривреди, нашем и европском тржишту и будућности шумадијских сточара и ратара. Реч по реч, стигло се до заблуда о којима су се сложили сви учесници овог занимљивог округлог стола. О бајкама које су можда само Срби могли да прогутају: гајењу свилене бубе, кунића, ароније, пужева, нојева, или говеда агнус херефорд, иако је сименталско говече на нашим пашњацима и у стајама дало савим добар учинак.

Шта кажу ови стручни људи о томе? Све су то послови на чијем почетку неко жели да покупи кајмак, а онда у заборав иде све, сем новца којег су организатори узели.
Радиша Јевтовић је деценијама био, а и данас је, водећи извозник говеђег меса из Србије на врло захтевна тржишта, Европе, Северне и чак Јужне Америке, и вели да српска говедина и даље има своје часно име у Европи.

-Ми овде товљеницима дајемо седам килограма за килограм прираста, док је на европским фармама то углавном пет. Притерају товљеника у бокс, убризгају му инјекцију хормона и оно за 20 дана нарасте као лопта. Нажалост, и нама преко увозника продају то месо, уствари воду и масноћу, али је то тешко открити – каже Јевтовић.

Прича је забасала у сумрак али је било време да се друштво разилази. Први је отишао Јован, морао да вози до Милановца, и остали су били још у ресторану кад се он јавио да је приспео кући. Глас западне Србије благодари Мијаилу Симовићу што је позвао и нашег уредника на овај сусрет.

ГЗС