научни сарадник Института за историју Србије. О студији су беседили др Наташа Милићевић, научни сарадник истог Института, Раде Ристановић, докторант Филозофског факултета у Новом Саду, др Милош Тимотијевић, историчар Народног музеја у Чачку и Делфина Рајић, директор чачанског Музеја.

Живковић је у изузетно занимљивој студији описао збитија на подручју Новог Пазара, Тутина и Ибарског Колашина између 1941 – 1944, наводећи:
Током рада на монографији „Између ’Велике Албаније’ и окупиране Србије. Нови Пазар, Тутин и Ибарски Колашин (1941–1944)” суочили смо се са неколико недоумица које би ваљало појаснити. Оне се односе на употребу појединих термина и односа према неким догађајима. На првом месту ту су називи „албанска власт” и(ли) „албанска управа” за цивилну администрацију у Дежевском срезу, са центром у Новом Пазару. За њих смо се одлучили обзиром да су њене водеће личности изјашњавале као Албанци и све време рата је водиле према „Великој Албанији”. Што се тиче термина „Албанци” и „Арнаути” сматрамо да су оба валидна за коришћење, како са позиција историјског развоја, тако и због изворне грађе. На местима где се говорило о муслиманима словенског порекла, данашњим Бошњацима, користили смо назив „муслимани” будући да је неприкосновен када је у питању документација настала током Другог светског рата. Посебну пажњу посветили смо терминологији везаној за верско-етничке сукобе у околини Новог Пазара и Рашке с јесени 1941. године. Према нашим закључцима погрешно је именовати снаге које су нападале Нови Пазар „четницима”, обзиром да тај назив за собом повлачи припадност равногорској идеологији (која у том тренутку још није изграђена) и чисто верски сукоб између Срба и муслимана, своди на идеолошки. Једнако је погрешно албанско-муслиманске трупе у одбрани града називати „балистима”, „фашистичким милицијама” итд. Одлучили смо се и за честу употребу назива „хришћани”, као још једне ознаке за српски народ над простору Новог Пазара, Тутина и Ибарског Колашина, обзиром да она употпуњује верску нијансу догађаја који су се током окупације одиграли на овом простору. Албанска жандармерија настала током 1941, у монографији се све до ослобођења Србије 1944. године појављује под истим називом, иако је 1942. године прикључена Недићевим колаборационим снагама. Но, њени припадници су и даље носили албанска обележја и деловали углавном самостално у односу на Београд, а и у документацији се овај термин задржао као доминантан. Доста простора смо дали дешавањима у Студеничком срезу са центром у Рашки. Разлог томе је нераскидивост политичких, економских, војних и социјалних нити који су овај простор повезивали са оним у наслову. Стога се и војвода Машан Ђуровић често појављује на страницама наше књиге. Исто важи и за Сјенички срез, мада је он као део Гувернатората Црне Горе каквом-таквом границом био одвојен од „Недићеве” Србије. Овде смо обратили пажњу на оне временске периоде када је Сјеница била обухваћена великоалбанским интеграцијамa владе у Тирани. Из сличних разлога смо у текст монографије уврстили и дешавања на подручју рожајског краја, пошто је прогон Срба на том простору део истог политичког процеса као и онај у тутинском и новопазарском крају. Највећи део коришћених историјских извора налази се у Војном архиву у Београду.

У неколико његових фондова похрањена је грађа од прворазредног историјског значаја. У питању су фондови: „Четничка архива”, „Независна Држава Хрватска”, „Народноослободилачка војска Југославије”, „Недићева архива”, „Италијанска архива”, „Микрофилмови” и „Војни судови”. Они у потпуности покривају војно-политички, верско-етнички и друштвено-економски аспект дешавања која су се одиграла у Дежевском, Штавичком срезу и Ибарском Колашину од 1941. до. 1944. године. Део архивске грађе лоцирали смо и у Архиву Југославије. Тамо смо највише радили на фонду „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача” (фонд 110), где смо пронашли драгоцен материјал посвећен страдању цивилног становништва. Посебно важан је онај део који се односи на албанско-муслиманске акције, јер их до сада домаћа и страна историографија није подробно истражила. Архив Србије био је следећа истраживачка станица. У згради у Карнегијевој претресли смо фонд „Безбедносно информативне агенције”. По важности се између осталих издваја збирка „Муслимани Санџака у СС дивизијама Скендербег 1941–1944”. Она садржи неколико стотина досијеа (8 кутија) муслимана СС регрута, припадника 13. СС дивизије „Ханџар”, 21. СС дивизије „Скендербег” и помоћне СС полиције (ХИПО), углавном пореклом из новопазарског и тутинског краја. Ту је и збирка „Муслиманске банде на подручју Сјеничког и Штавичког среза” (бр. 175). У питању је документација настала у раду ДБ у периоду 1945–1975. У архиву у Железнику смо више пажње посветили фондовима „Обласног комитета КПЈ за Санџак” (Ђ-7), „Комесаријата за избеглице” Недићеве владе (Г-2) и „НОР” (Ж-28). Посебно драгоцена нам је била тамошња Збирка фотографија (Ж-30). Истраживање у Београду завршили смо радом у Историјском архиву Београда. Тамо смо прегледали фонд БДС, где смо пронашли корисну грађу унутар досијеа појединих четничких команданата (Машан Ђуровић, Радомир Цветић) и муслиманских политичара (Аћифа Бљуте и Ахмета Даце), проистеклих из пера немачких агената. Што се тиче рада у унутрашњости Србије, издвојили бисмо истраживање у Историјском архиву „Рас” у Новом Пазару. Иако је грађа из ратног периода оскудна, као важан фонд јавља се онај под бројем 283 („Збирка докумената НОР”). У њој се налазе како факсимили, тако и копије докумената који се односе на дешавања у Дежевском и Сјеничком срезу током окупације Србије. Ту је и „Збрика хроника” (фонд 284) у којој налазимо неколико ПРЕДГОВОР 11 опширних хроника са доста мемоарског материјала везаних за новопазарски крај, као и „Збирка копија” (фонд 285) у којој су похрањени документи немачких војних власти Косовско-митровачког округа. Стога ове хронике и дупликати имају велики значај за све истраживаче који се баве историјом Дежевског и Штавичког среза и уопште, Старог Раса. Користимо прилику и да укажемо на богату збирку фотографија коју архив поседује, у коју смо имали увид захваљујући гостољубивости директора Зорана Поповића. У Историјском архиву у Краљеву најзначајнију грађа за нашу монографију представља лична заоставштина учитеља Тихомира Ђорђевића (фонд 412), која садржи како његов дневник који у неколико књига покрива целу окупацију Новог Пазара и Рашке, тако и значајну документацију о етничком чишћењу Срба у Ибарском Колашину и Дежевском срезу од стране локалних муслимана и Албанаца током 1941. године. У њој смо пронашли и документацију која говори о маси избеглица која је из Дежевског, Штавичког и Сјеничког среза, али и целог Косова, пребегла у Студенички срез, укључујући и поименични списак више од 20.000 расељених лица током 1941. и првих месеци 1942. године. Не би требало занемарити ни „Збирку докумената из НОР-а” (фонд 420), као ни „Збирку хроника” (фонд 404) које су нам омогућиле увид у неколико корисних докумената и реферата који говоре о четничком покрету у Дежевском срезу, историји тутинског краја под окупацијом и сл. Захваљујући хвале вредној колегијалности неколико колега историчара прибавили смо и разноврсни материјал из Архива министарства спољних послова у Берлину (фонд Deutsche Gesandschaft Zagreb – R 100998, R 027322, R 029669) и Војног архива у Фрајбургу (фонд RS 3/21). Иако се ради о неколико десетина докумената која покривају целокупни период окупације, односно дуге политичко-економско-друштвене процесе, представљају прворазредни историјски извор, будући да су до сада били непознати домаћој научној јавности. Она се пре свега, односе на процес регрутације муслиманског становништва Новог Пазара и околине у СС снаге. Истраживање смо вршили и у Архиву историјског одељења Генералштаба Републике Италије у Риму. Тамо смо се сусрели са материјалом насталим у раду окупационих органа фашистичке Италије на територији протектората Велике Албаније. Самим тим та грађа „покрива” и простор Дежевског и бившег Штавичког среза, Ибарског Колашина и већег дела Косова и Метохије. Документација настала радом институција 38. фантеријске дивизије „Пуље” односи се на простор Косова и Метохије, рожајско-тутински крај и Нови Пазар. Кроз ову грађу се може јасно испратити присуство италијанских интереса на овом простору, поготово током друге половине 1941. године, али и касније. Поменимо и рад у Централном државном архиву Албаније које нам је омогућио још једну, нову, перцепцију догађаја који су се током рата одиграли на линији Тутин – Нови Пазар – Рашка – Косовска Митровица.

ГЗС/ Г. Оташевић