KO JE UŽIČANE LOŽIO NA PRIČU O „ZVUČNOM TOPU“ I GURAO GRAD U HAOS? - ODGOVORNOST ZA SVE

Dok Više javno tužilaštvo sada detaljno istražuje ko je i sa kojim ciljem mesecima širio priču o navodnoj upotrebi „zvučnog topa“, jedno pitanje postaje sve glasnije i u Užicu - ko je ovde danima i nedeljama pumpao atmosferu straha, besa i sukoba?

 

ISTA MANTRA, NARATIV, MEDIJI I POLITIKANTI 

Po javno dostupnim objavama i saopštenjima, među najglasnijima bili su pojedini lokalni mediji i politički akteri koji su bez rezerve prihvatili i širili tvrdnje kao da su nesporna činjenica. Nekoliko lokalnih portala i list Danas je kroz više tekstova kontinuirano održavao narativ o navodnom napadu države na građane, dok su pojedini sagovornici iz tih tekstova dodatno podizali tenzije.

U tekstu o okupljanju na Trgu partizana, javno su iznošene teške optužbe da je „režim upotrebio zvučni top protiv naroda“, a među imenima koja su se posebno isticala bili su Jelena Bojković, Željko Aleksić i Jelena Hlubek Supurović, koji su pred okupljenima govorili u tonu potpune izvesnosti, iako zvanične činjenice tada nisu bile utvrđene.

Dodatno ulje na vatru dolilo je i saopštenje odborničke grupe Sloga Užice, čiji je predsednik Glišo Vidović, u kome su plasirane krajnje dramatične tvrdnje o „huliganima vlasti“, „parapolicijskim strukturama“ i „mafijaškom režimu“. Po mišljenju mnogih, takva retorika nije doprinosila smirivanju situacije, već je javni prostor gurala ka još dubljoj radikalizaciji.

Kada se građanima iz dana u dan servira poruka da je država pucala na sopstveni narod, da institucije lažu i da je nasilni obračun neizbežan, postavlja se ozbiljno pitanje — da li je neko svesno pripremao teren za ulicu?

Posledice takve atmosfere nisu ostale samo na rečima. Užice je u međuvremenu svedočilo i incidentima i nasilju na ulicama, a javnosti je poznato da se vode postupci protiv Radovana Novakovića i Vladana Sinđića zbog napada na službena lica. To dodatno pojačava zabrinutost da zapaljiva retorika može imati veoma konkretne posledice.

Kritika vlasti jeste legitimna. Ali kada mediji i političari prestanu da postavljaju pitanja i počnu da serviraju zaključke kao gotove istine — bez sudskih odluka, bez dokaza i bez distance — granica između informisanja i propagande postaje opasno tanka.

Na talasima priče o nepostojećem ili bar nedokazanom „zvučnom topu“, pokrenuti su haos, podele i tenzije — uz snažnu pomoć dela medijske i političke scene željne moći.

A sada, kada je tužilaštvo otvorilo ozbiljnu istragu, ostaje ključno pitanje:


Ko je širio neistine, ko je ložio narod — i ko će za to snositi odgovornost?



GZS