године кроз целу државу, страда омањи сточни фонд, а онда следе породичне прославе и крсне славе, где се додатно омрси брк.

“У Србији било какаво весеље не може да прође без прасета. Али и кад се тугује, на сахранама и задушницама исто мора на трпези бити прасе, или јагње”, каже Миле Јелић чувени чачански печењар.

А један град у Србији ипак предњачи по броју печењара, а то је – Чачак. Овде се налази преко 100 печењара у којима се служи прасетина или јагњетина, што овај град чини престоницом доброг залогаја. А чачанско печење је посебно из више разлога.

“Искључиво га печемо на дрва у турским пећима и то месу даје посебан укус. Битно је и какво је прасе, па не сме да буде ни много масно, ни мршаво”, прича Владан Јанковић чије печење је надалеко познато.

 Владан Јанковић, печењар, фото: РИНА

Сваки залогај треба да задовољи високе стандарде гурмана и познаваоце доброг печења.

“Корица треба да буде хрскава, месо вруће, да се лепи за прсте и да буде жућкасте боје. Такво је најбоље”, рекао је редовни гост печењара у Чачку, Радоје Поповић.

Килограм прасећег печења је око 1100, а јагњећег око 1600 динара. У печењарама кажу да је свако доба дана добро за печење, а меру одређује апетит госта.

“Велики број Чачана долази код нас на доручак. Али и Кинези и Руси не пропуштају да пробају печење. Странци некад по особи наруче и до килограм, ми им кажемо да је то много. Али често се дешава да у тањирима ништа не остане”, прича Никола Маринковић ситуације које се дешавају у “Печењари код Брана”.

РИНА

Никола Маринковић, фото: РИНА