у свом завичају иако живи далеко. Али, дошао је дан да се предомисли.
- Мислим да сам био на свим саборима, али ове године нећу доћи. Кад нема Сабора шта да радим ту – казао нам је Миливојевић данас телефоном, позивајући из Штутгарта телефон „Гласа западне Србије”.
Зове са посла, каже са ординацијом и даје нам земљачки савет како да се одбранимо од вируса.
- Држи се онога што лекари кажу и успут попиј неку ракијицу.
Иначе, свих претходних лета, како почне август, др Миливојевић, некад чачански гимназијалац, оставља стетоскоп и мантил, седа у авион и полази ка Гучи. И тако сваке године, још тамо од деведесетих. Лекар који деценијама држи ординацију у главној улици Штутгарта (Кенингштрасе) од детињства не пропушта Саборе трубача, само што му је онда било много ближе пошто је одрастао у десетак километара удаљеној Котражи.

Концерт у Гучи на 50. Сабору, плесна група из Јерусалима (Израел)

-Пацијентима у Немачкој, да могу, као терапију преписивао бих три дана Гуче. То је лек – каже др Миливојевић.
То је и најкраће објашење због чега и славни и незнани сваког жарког лета преваљивали мора и океане и хиљаде километара само да би било део Драгачевског сабора.
Био је опчињен умећем Бобана Марковића из Владичиног Хана и на Сабору 2003. опкладио се са славним трубачем да ће и он научити да свира трубу. Вратио се у Штутгарт, узео учитеља и већ најесен позвао телефоном Бобана и на слушалицу му трубом одсвирао „Црни воз”.
Годинама је увек одседао у соби 205 гучког хотела „Златна труба” и тај кључ вазда је био остављен за њега. Хотел је 2011. морао да буде затворен због пада у стечај, али то није обесхрабрило доктора па је из Немчке позвао Чачак и дописника „Политике” замолио:
- Не знам како, али заврши ми да ја спавам у мојој соби.
Стицајем околности, суд је одоборио стечајном управнику да кухиња и тераса хотела раде за време 51. Сабора, па није био проблем примити на конак и једног госта из Немачке.
Полазећи ка Србији он увек понесе и три пара одела пошто кућни савет жели да изгледа као господин. Али, у Гучи, дабоме, и не отвара тај кофер, већ носи фармерке и мајицу. И, разуме се, воли да седи под шатром. Зато се и продавац парадајза из Ивањице пребацио, мислио је да је доктор власник шатре „Под липом” јер га стално виђа ту, и упитао га колико парадајза да му дотера.
- Двеста кила – одговорио је доктор као из топа и отишао.
После једног сата, човек је допремио парадајз и почео да ређа гајбице, а прави власник шатре, Миле Лучић, упитао Ивањичанина га шта то ради.
- Ево, истоварам, газда наручио.
Нема везе докторе за ову, видећемо се идуће године ако вишњи дозволи.

ГЗС/ Г. Оташевић