На њеним обронцима сместио се и јединствен објекат, за који ни чувени пророци Тарабићи нису могли предвидети да ће поред Крeмне проћи воз из Титовог времена и паркирати се на врху планине, али и бити пун путника као некада. Наиме, током пандемије корона вируса врсни хармоникаш из Бајине Баште, Владимир Јовановић, одлучио је да инструмент остави по страни и почне се бавити туризмом. Али, не на уобичајен начин већ одлучио да направи кафану у правом правцатом вагону.

"Свој мир сам пронашао овде на Ослуши. И мајка, и отац су ми из Бајине Баште, ја нисам хтео да бежим од својих корена, окренуо сам се природи, најлешој српској планини Тари, где сам почео да се бавим туризимом. Вагон је дуго година био у Ваљеву где је имао исту намену кафића, сплетом неких случајности је престао да ради, где смо га ми пренели на Тару", каже Владимир за РИНУ.

Оно што им је представљало највећи проблем јесте допремити грдосију од вагона од Ваљева до Таре, али не само њега већ и праве правцате шине.

"Подухват је био "мука жива", кога год од пријатеља које сам питао да ми то учини нико се није усудио ни да помисли, због огромних габарита који превазилазе димензије камионске приколице. Успео сам једног да нађем који је имао храбрости да се упусти у ту авантуру и довезе вагон до Ослуше. Пруга на којој вагон стоји, стигла је засебно на шлеперу и дуга је 16 метара, док је сам вагон стигао на вучном возу, а касније на шлеперу", Владимир Јовановић Шука.

Иако је имао много недостатака, творац ове идеје потрудио се да објекат буде аутентичан, тако кад уђете заиста имате осећај као да се време вратило у прошли век, када се возом путовало широм бивше СФРЈ.

"Цео ентеријер је у стилу прошлог времена, од купеа до места за седење, па чак и тоалета, тако да сви они који су носталгични када прођу од Бајине Баште ка Митровцу, не одоле а да не сврате и окрепе се у Титовом вагону. Оно што нас плаши само овде јесу медведи и комунална полиција, стога се држимо мера и радног времена које је прописала држава", каже Владимир који се и сам изненадио посећеношћу објекта па неретко узме хармонику у руке да би увеселио госте и штимунг учинио још бољим.

"Људи су жељни песме и народне свирке, тако да видим да уживају кад засвирам на хармоници. Лепо је њима, али и мени јер је музика свакако моја велика љубав. За Тару знају да кажу да је дивља планина, иако је сваке године све пунија и пунија, зато је потребно уложити у путну инфраструктуру, као би она све своје лепоте посетиоцима приказала у најбољем светлу, а тиме ће се и њој многоструко вратити", закључује овај хармоникаш и угоститељ.

ГЗС/  РИНА