а на великом успеху честитао му је и председник Србије, Александар Вучић.

Овај младић најбоље доказује да снага воље нема границе и да можете све уколико то довољно желите. Види мање од три посто, што га само медицински сврстава у категорију слепих и слабовидих особа. Од малена је показивао изузетну склоност ка спорту и хендикеп га није спречио да у томе успе. Бициклизам је његова љубав од малих ногу и у овом спорту спознао је све своје могућности и освојио бројне медаље на међународним такмичењима, а сада се окитио и европском бронзом.

„Није било лако, али родитељи су ме увек усмеравили да оно што имам искористим до максимума. Уз бицикл могу да дишем пуним плућима и да живим то што јесам. У раном детињству нисам ни био свестан проблема који имам, нити да уопште имам проблем. Једноставно тако сам живео, растао и све је то било нормално за мене, јер нисам знао да постоји другачије. Тако сам васпитаван, тако су се у породици понашали према мени. Растао сам као равноправан члан породице, са огромном жељом да једног дана постанем спортиста”, каже Лазар за агенцију РИНА.

За Лазара спорт је најважнија, али не и једина област у којој постиже резултате. И док вечити студенти проналазе разлоге да не уче и константно продужавају рок студирања, овај Чачанин иако види као кроз лупу загрејао је столицу и дипломирао на Факултету медицинских наука у Крагујевцу и постао физиотерапеут.

„Учио сам из књига које су користиле и моје колеге, али ми је за читање требало три пута више времена него њима. Можда ми је то помогло да будем више фокусиран, да видим нешто што можда они нису. Волео бих да објединим то што сам научио кроз спорт и на факултету. Да млађим генерацијама пренесем знање и искуство, и да помогнем неком да дође до светског врха”, рекао је Лазар.

Лазар Филиповић, Фото: ГЗС

Он не пориче да је у његовој борби било тренутака када је требало превазићи све страхове и несигурности, пре свега сопствене, а потом и бројне стрепње родитеља. Требало је храбрости и ината упустити се у спортске авантуре, које су се често косиле и са медицинским препорукама и мишљењима. Уз подршку оних којима верује, Лазар је највише веровао у себе и успео трновитим путем до врха.

Али, цела ова прича не би била могућа без огромне и безусловне подршке родитеља и брата, великих одрицања и страхова, а надасве сигурности да заједно могу превазићи све препреке, којих је заиста било много.

„Први његов одлазак на бициклистички тренинг, за мене је био прилично стресан. Молила сам се Богу само да се врати жив кући. Али, сваки следећи тренинг лакше сам прихватала, схватила сам да је то његов живот и радост. То ми је давало ветар у леђа”, прича Лазарева мајка Љиљана.

Осим бронзе на Европском првенству у Пољској, пре Европе више од пет година окитио се и златом на овом такмичењу. Победио је на Светском купу у Француској, Енглеској и Шпанији.

РИНА/ГЗС