1961. године чак око 16 милиона посетилаца, или колико две данашње Србије, и нема континента одакле нису долетали како би уживо видели највећи трубачки фестивал на свету, преноси Политика у свом штампаном издању.
- Од првог до данашњег Сабора у Гучи су гостовали држављани укупно 83 земље, или из скоро половине планете пошто Уједињене нације имају 193 чланице – каже за „Политику” Миливоје Доловић, председник општине Лучани и нови челник Саборског одбора, уочи 59. такмичења најбољих трубача Србије (8 – 11. август).
То се зна и по обавези домаћина, и даље важећој по нашем закону, да полицијској управи пријаве боравак сваког странца на Сабору. Ни мањег села – Гуча данас има тек око хиљаду сталних мештана – ни веће светске гужве.
Тако смо ове упознали, и постали пријатељи, са једним француским паром. Он је Ерве Дибоа, диригент филхармоније у Нанту (Фтранцуска), очаран трубом и Гучом (приде јагњетина, кајмак) па нам је пре пар лета послао новогодишњу честитку на српском језику помажући се, дабоме, интернетом.
Кроз Гучу су својевремено прошли и водећи француски новинари („Монд”, „Фигаро” и остали), угледавши на локалној тржници велике боце „кока коле” са жућкастом течношћу. Помислише да је то нека нова робна марка која је пре стигла до Драгачева него Париза, крену да купују и брзо утврде да су српски сељаци у ту амбалажу сипали шљивовицу јер нису имали других боца. То нам је испричао Раденко Ћурчић из Мршинаца код Чачка који, као врсни познавалац француског и преводилац, води туристичке групе дуж Јадрана па у унутрашњост Балкана. Њега су једном, у глуво доба ноћи, пробудили у Дубровнику да дочека грепу отмених Француза, међу којима је била и Сеголен Роајал, својевремено кандидат за председника Пете Републике, и негдашња супруга Франсоа Оланда, који је после њених изгубљених избора стигао до француског трона. Раденко се упозна са госпођом и каже, у шали разуме се:
-Коначно, неко на мом нивоу.
На Сабору је, као домаћин и преводилац групи пријатеља из Шведске био наш завичајац Милорад Милошевић, пробни пилот у „Волвоу” који сваког августа превали по 4.400 километара од Гетеборга до Гуче и назад, како би био учесник овог урнебеса.
- Можда је мој највећи успех колекција штампаних мајица, коју сам лансирао пре деценију. Тада је настала она, сада већ чувена мајица са текстом „Ј.... земљу која Гучу нема”, уз потпис „Вилијем Шекспир”. Видим да се и даље продаје у Гучи – испричао нам је он.
Прву и тада једину мајицу са тим текстом, чува на аусфингеру код куће, а још један његов изум – парола штампа се годинама на текстилу: „Ракија connecting people”. Милорад се не хвали својим енглеским, и кад нешто запне сналази се како уме. Тако је шведским пријатељима, који су се у најстаријој гучкој кафани „Код Дача” гостили хајдучким ћевапом, тај специјалитет превео као „gerila kebab”.

 Плесна група из Јерусалима у Гучи, фото: Г. Оташевић

На претпрошлом Сабору упознали смо се и са групом од 14 Загрепчана, који су у Гучу приспели породично са децом, и сместили се код једног мештанина, њима непознатог. И, били су презадовољни, гостопримством и свиме што се у овом месташцу збива у саборске дане.

- У Србију долазим послом, још од 1985. године једном месечно, углавном у Београд, и стекао сам бројна пријатељства. Овде су људи добри, и та топлина увек ме на неки начин мотисивала да се појављујем изнова – казао је тада за наш лист Маринко Паић, неспорни вођа ове групе пријатеља из Загреба.
Он је рођени Шибенчанин, од студија 1978. настањен у Загребу и има кућу у Максимиру, а Паићи порекло воде из села Рупе, код Скрадина, у Шибенско – книнској жупанији.
Може ли овакав белосветски џумбус без Американаца. Не, дабоме. Тако је амбасада САД у Београду свом Савету за националну безбедност послала шпијунску депешу о Сабору у Гучи, која би остала тајна да их није провалио Џулијен Асанж на „Викиликсу”.
У поверљивом извештају посланства, упућеном реченом Савету 14. августа 2009, потврђена је бројка од „више од пола милиона слављеника”, на Сабору, али уз оцену да је реч о фестивалу традиционалне српске музике у „силеџијском, пивом подмазаном амбијенту”.
У тој поруци даље се каже:
„Гуча лежи у Шумадији, централном региону Србије где још влада јак националистички осећај и многи људи повезују Сједињене Државе са НАТО бомбардовањем 1999. године. Фестивал привлачи појединце са сличним наклоностима, заједно са странцима, стављајући их у промукао амбијент гласне музике, традиционалне српске хране печене на пожару и слободно точећег пива”.
Ето, ми као пијемо, а они као не пију.
То би био преглед гучких гостију из виших друштвених група, али већина странаца припада сталежима са мање новца. Тако су годинама у Гучи коначили ливадски номади углавном из европских земаља (врећа за спавање на пашњаку, пљескавица и пиво). Не тако давно, у том околишу упознали смо и Себастијана Биноа, учтивог младића који ради у горској служби спасавања у Греноблу (Француска). У Гучи је са својим пријатељима пет дана коначио на трави школског дворишта, чекајући да почне концерт Горана Бреговића.
Пола земљине кугле и нешто више, ради учешћа на 50. Сабору, превалили су Абориџини из Аустралије, са својим урођеничким инструментима, игром, и намазани бојама. Њихов вођа, Роналдо Гивара, већ прве ноћи угазио је мало дубље у саборски живот и док смо га тешили ујутро у Дому културе да ће се брзо опоравити, признао нам је:
-Није лако бити Србин.
Убрзо је на позорницу испред Дома истрчала и почела да цупка плесна група из Јерусалима, и онда синоћњи рањеник може све да заборави.
Обичан страни свет не мора више да се мучи по драгачевским ливадама. Од пре неколико година током Сабора раде кампови где (12 – 21 евро) имају купатило, интернет и улазницу која стоји око зглоба као наруквица.
Политика, Г. Оташевић / ГЗС