главних конкурената за место министра здравља помиње професор др Даница Грујичић, неурохирург и директор Института за онкологију и радиологију Србије, која је била прва на листи Српске напредне странке на парламентарним изборима. У разговору за „Политику”, др Грујичић каже да неће одбити ову функцију уколико јој понуде, јер добро зна све проблеме у здравству и зачкољице које коче напредак. „Уколико будем на тој функцији, обећавам да ће онај новац који се определи за ово министарство искључиво ићи на лечење болесних и на људе који раде у здравству као и до сада. Разне „комбинације” одмах отпадају. Ако то некоме одговара, ја сам на располагању”, истакла је др Грујичић.
Хоћете ли бити министарка здравља у новој влади Србије?
Да ли ћу то бити – не знам. Мени је јасно да је министарска функција политичка и да одређени компромиси морају да се праве. Али, проценат компромиса мора да буде веома мали. Верујем да ће председник Србије и нови премијер одабрати праву личност за ову функцију уколико то не будем ја. Уколико будем – знам како ћу радити. Не очекујем аплауз од свих јер ће увек бити оних злурадих који ће једва чекати да нападну. Знам ко сам, шта сам урадила у животу, шта остављам иза себе и шта још могу да урадим. Битно је да ме пусте да радим како најбоље знам. Разговарала сам о томе са садашњим министром здравља доц. др Златибором Лончаром са којим имам изузетну сарадњу. Он је спасао државно здравство. Показало се колико је то значајно у ванредним околностима, као што је случај са пандемијом ковида 19.
Изјавили сте да тачно знате шта бисте радили уколико дођете на ту функцију?
За девет година ми можемо да имамо најбољи здравствени систем ако неке ствари променимо. Убеђена сам да је најбоље решење увођење породичног лекара. У Македонији лекар опште праксе има већу плату од специјалисте. И треба да има јер он најбоље зна сваког свог пацијента и брине о његовом здрављу. У овом тренутку имамо шест пута више специјалиста него лекара опште медицине. То је неодрживо ако хоћемо да имамо ефикасно државно здравство. Морамо да направимо и реформу здравственог осигурања. То су велике реформе које нам предстоје и на томе мора да ради озбиљан тим стручњака. На дигитализацији је премијерка Ана Брнабић доста урадила. Идеја ми је и да се уведу дневне болнице за палијативно збрињавање. Требало би основати и посебан фонд за лечење пацијената којима је неопходан неки нови лек кога овде нема, као што је случај са фондом за ретке болести. Чињеница је да је у здравству доста урађено у претходном периоду. Мислим да је добро радила и проф. др Сања Радојевић Шкодрић, директорка РФЗО-а, јер имамо на располагању јако скупе лекове и није било несташица. Најбитније је бирати руководиоце здравствених установа на конкурсу, где се гледају њихова биографија, план и визија за установе које желе да воде.
Уколико не будете министар, чему ћете се посветити?
Највише ћу радити на изградњи нове зграде Института за онкологију и радиологију, чију изградњу је најавио председник Вучић. Срећна сам што сам на неурохирургији успела да припремим групу младих људи који могу ускоро самостално да преузму посао који сам радила, па ћу ја морати евентуално да оперишем само једном недељно. Остаћу као посланик у Скупштини Србије где ћу гласати по својој савести.
Нећете гласати онако како СНС буде желео?
Зависи да ли ће се те жеље поклапати са мојим ставовима. Гласаћу за оне предлоге за које мислим да су добри, без обзира на то која их је странка предложила. По закону, посланичко место припада посланику. Мислим да су тамо политичке дебате потпуно губљење времена. Кад неко гледа смрти у очи сваки дан као ја и гледа она препуцавања у скупштини, остане зачуђен. Кажу, то је политика. Али ја у таквим дискусијама нећу учествовати.
Кајете ли се зато што сте били носилац листе СНС-а на парламентарним изборима?
Не кајем се. Знам зашто сам их подржала, пре свега због оног што је урађено у здравству, инфраструктурним пројектима, обнављању војног сектора, зато што је полиција стала на ноге. Осећа се ред. Није све идеално и даље. Али је руководство ове земље схватило да тужилаштво, полиција и правосуђе морају да буду независни. Допада ми се како раде министри Маја Поповић и Александар Вулин. Можда неко не воли Синишу Малог, али то је човек који жели да зна где је отишао сваки динар из државе, што подржавам. Председник Србије Александар Вучић може некоме да се допада или не, али је чињеница да се он труди да добро води ову државу и да под контролом држи и спољну политику у тешком тренутку. Не верујем да то може неко боље од њега. Само он зна колико притисака трпи. Лако је бити паметан и са стране причати, али он одговара за животе седам милиона људи. Можда ће морати да донесе тешке одлуке, а видимо како дилери дроге са Косова стално провоцирају сукобе. Вучић мора да се чува погрешних људи и погрешних информација које му дају неке особе зарад својих интереса. Позивањем нестраначких личности он је направио потез који говори колико је стручност важна.
Знате да има људи који кажу да вам је лако да тако причате јер сте издејствовали да се гради нова зграда онкологије у Београду.
Ја сам то говорила и пре неколико година, а не само сада. Не смемо више да чекамо на изградњу тог објекта. Мислим да ће у јуну наредне године кренути изградња. Ове године морају да се реше нека правна питања, да се рашчисти терен, да се заврши пројекат. Локација за нову болницу је између Делиградске улице и Булевара ослобођења. После короне је све поскупело, па се сада процењује да ће изградња коштати 520 милиона. У ту цену смо урачунали и набавку „протон бима”, односно зрачење онколошких пацијената честицама. Оно је мање штетно. Поред тога, преко Кабинета премијерке Брнабић нам се нуди изградња објекта за хадронску терапију. Финансирање тога би ишло преко Европске уније, што је фантастично јер поред терапије такво постројење значи и развој базичне науке и могућност да се висококвалификовани кадрови задрже у земљи. Драго ми је да имамо пуну подршку градоначелника Београда Александра Шапића, који је већ разговарао с урбанистима о следећим корацима око нашег пројекта.
И за друге болнице је потребна реконструкција?
И реконструкција Клинике за неурохирургију УКЦС-а је неопходна. Операције се раде тренутно само у две сале, имали смо их пет, а само на Одељењу неуроонкологије 80 људи с туморима мозга чека на захват. То је страшно. Имамо обећања да ће преуређење кренути у октобру. Осим тога, набавићемо и „магнетни нож”, захваљујући којем би велики број тумора у трбуху могао да буде зрачен на најпрецизнији начин. Господин Синиша Мали, министар финансија, дао је обећање да ће ребалансом буџета за тај уређај бити одређен новац. Залажем се за то да у наредних десет година мора да се среди цео плато око Универзитетског клиничког центра Србије. Ту има зграда које се распадају, пре свега мислим на објекте психијатрије, дерматовенерологије, чувену „зелену зграду”. Разумем ставове Завода за заштиту споменика културе, али немојмо да будемо лицемерни. Шта да радимо? Да чувамо зграде које не можемо да искористимо? Боље је да срушимо оне објекте који су у много лошем стању и градимо нове, а оне које могу да се реконструишу да обновимо. И саобраћај у овом делу града мора да се реши. Али, битно је да постоји разумевање стручних људи и морам да похвалим господина Марка Стојчића, главног урбанисте у Београду, који је показао велико разумевање за потребе изградње нове зграде института као и госпођу Бојану Радаковић, секретарку за урбанизам.
Пројекција Европског удружења радијационих онколога је да ће у Србији 2025. године чак 40.000 људи морати да иде на зрачење у склопу терапије малигних болести. Да ли вас то брине?
Врх државе је схватио колико је битна онкологија. Нове апарате за зрачење су добили и Ниш и Крагујевац и Сремска Каменица, али зна се да је Београд лидер у лечењу малигних болести и да морамо да имамо већи простор за болеснике. Планирамо изградњу 16 бункера за ту област и онда ћемо постати највећи радиотерапијски центар у овом делу Европе. Наши апарати раде у три смене како људи не би чекали на терапију, али тешко све постижемо. Апарати се кваре и људи су очајни ако морају да сачекају један дан, то психолошки доста утиче на њих. Листе чекања постоје за неке процедуре, али има дивних људи донатора који нам помажу да превазиђемо неке препреке. На пример, госпођа Пецотић, наша бивша пацијенткиња, је Институту донирала 250.000 долара и захваљујући њој је у Дневној болници хирургије оперисано 800 људи који нису морали да чекају. Крцате су нам сале за операције. У новом институту ће бити боље. Нико неће морати да чека.
То значи да имамо више оболелих од малигних болести сада него пре појаве ковида?
Има доста оболелих од рака дојке, панкреаса, мозга… Јесте боља дијагностика, али ови монструми од карцинома с којима се сусрећемо су нешто невероватно. Ми тако велике карциноме зовемо „одавде до вечности”. Трпимо последице и од бомбардовања земље 1999. године.
Докле се стигло с утврђивањем последица НАТО бомбардовања?
Ништа није урађено. Једноставно, пројекат није заживео. Потписан је уговор између четири министарства у јуну 2018. године који треба на томе да раде и ту се стало. Једно од министарства које је било задужено за спровођење пројекта, Министарство животне средине, уз разна образложења није ништа покренуло. Очекује се формирање нове владе, која ће, надам се, имати више слуха за то. Биће ми јако драго уколико се формира посебно министарство за науку и технолошки развој, јер млади имају многе идеје на којима би могли да раде, па и да раде истраживања на ову тему. Не тражимо ми никакву освету већ само желимо да знамо шта је урађено и да неочишћене делове земље очистимо од бомби које су падале. Младим нараштајима морамо да оставимо здраву животну средину. Очито да се неко озбиљног научног истраживања плаши, јер претпоставља до каквих ћемо резултата доћи. Кажу ми да то бомбардовање доживљавам лично. Па како да га доживим? НАТО је агресивна алијанса. Толико је људи умрло тада, а многи умиру од последица бомбардовања.
И даље сматрате да је бомбардовање Србије утицало на повећање број оболелих од рака?
Сваке године сам све убеђенија у то да је бомбардовање наше земље и те како утицало на повећан број оболелих од малигних болести, аутоимуних обољења, раст патолошких трудноћа… Нова загађења која се бележе само доприносе још већем оболевању. Друштво Србије за борбу против рака је издало монографију на ову тему. У припреми је и материјал за следећу монографију у којој ћемо се бавити и метеоролошким подацима. Занимљиво је да нигде на интернету не постоје метеоролошки подаци за СР Југославију за период бомбардовања. Јасно је какво је то онда било загађење. Нема ни радова у иностраним часописима када је реч о загађењу околних земаља. То је забрањена тема. До података до којих смо дошли, види се да је у априлу те 1999. године одређеним данима када је било бомбардовање наше земље бележено велико загађење и у Албанији, и у Северној Македонији, и у Грчкој. У једном тренутку загађење из Панчева је „отишло” према јужној Италији, а они о томе ништа не знају. Сви смо ми били део једног експеримента. И Словенија, и Хрватска, и Аустрија су биле загађене због оног што се нама дешавало.
Ипак, многи епидемиолози сматрају да нема повезаности између бомбардовања и броја оболелих од карцинома.
Уз дужно уважавање колега, то су људи који никада нису лечили ниједног онколошког пацијента, ни људе са аутоимуним болестима, ни труднице са патолошким трудноћама… Зато нису компетентни да то просуђују. Наравно, имају право на своје мишљење. Нико од њих није радио анализу какво је потомство војника који су били изложени не само оружју с осиромашеним уранијумом, већ и хемијским агенсима. Никада нису прегледали ниједног пацијента, осим када су били студенти пре 50 или 60 година. Зато за мене њихово мишљење нема значаја.
А да ли је за вас релевантно мишљење неких стручњака да ако мислимо да будемо здрава нација, не треба ископавати литијум?
Поздрављам то што је држава стопирала тај пројекат. Велике су полемике о литијуму, натријуму, о томе које батерије треба користити. Треба послати младе научнике по истраживачким центрима по свету да виде шта се ради и каква су искуства с тим. Можда ми направимо неку нову батерију за коју никада нико није чуо. Зашто сумњати у памет младих?
Велика је ствар што Русији нису уведене санкције
Какав је ваш став поводом Европрајда у Београду?
Мислим да не треба да буде одржан. Сагласна сам са Александром Вучићем да то сада није кључно питање. Србија, ипак, треба да буде окренута традиционалној породици. Много је битније питање шта ће се дешавати са нашим народном на Косову и Метохији. Страхујем од тога да ми не будемо колатерална штета и да не дође до сукоба. Вучићу није лако и морамо да имамо разумевања за његове потезе. Велика је ствар што нису уведене санкције Русији. Морамо да мислимо и о нашим интересима. Наш интерес је јефтин гас.
Лекари морају да се одлуче за државну или приватну праксу
Шта мислите да је важно у реформи здравства за лекаре?
Немам ништа против колега који раде у приватној пракси. Али сматрам да их треба ставити под жестоку контролу, како бисмо могли да имамо добар здравствени систем. Неки ме сматрају „контрол-фриком”. Али то је важно јер у здравству ако неко погреши, пацијент губи главу и његова породица остаје унесрећена. Мислим да је најбоље да сваки лекар одлучи да ли жели да ради у државној или у приватној пракси. Ако неко жели да га оперише одређени професор – може, али поподне или викендом у оквиру допунског рада у државној установи. И за то тај лекар и његов тим треба да добију одговарајућу накнаду. Сујети нема места.
Даница Грујичић је рођена у Ужицу 1959. као јединица. Отац је по потреби посла отишао у Русију, па је средњу школу завршила у Москви. Студије медицине је почела у Москви, а завршила у Београду са просечном оценом 9,60.
Магистрирала је 1987. године и докторирала 1996. године на Медицинском факултету у Београду. Запослена је на Институту за неурохирургију Клиничког центра Србије од 1984. године, где је од 2007. начелница Одељења за неуроонкологију. Упоредо са клиничком праксом ангажована је као професор на Медицинском факултету Универзитета у Београду. Изабрана је за асистенткињу 1992. године, доценткињу 1998. године, а од 2009. је редовна професорка.
Објавила је као ауторка или коауторка више од 250 научних радова, поглавља у књигама и монографија. Чланица је Удружења неурохирурга Србије, Српског лекарског друштва и Европске асоцијације неурохируршких друштава.
ГЗС/ Политика
