а ради у издвојеном одељењу у селу Ивезићи, на обронцима Јадовника. Сваког дана од Пријепоља до овог планинског села, Емина пређе 36 километара, али јој то не пада тешко, јер је горе чекају њених – четворо ученика. Они чине читаву школу.
„Деца буду срећна и весела. Кад видим на дечијим лицима да се нешто променило, то ме гура напред”, каже за ББЦ на српском Чокић.
Поводом Светског дана учитеља и наставника, који се обележава 5. октобра, ББЦ је разговарао са троје учитеља који раде у забаченим школама, тачније, у издвојеним одељењима са мање од 10 ђака – њиховим изазовима и радостима.
Настава се довија нормално иако имма мало ђака, фото: ББЦ
Матична школа у Бродареву ових дана пуни сто година и понос је Златиборског округа.
Прослави се радује и издвојено одељење – Чокић и њено четворо ученика – предшколац, девојчица која похађа други разред и два дечака четвртака.
„Та деца не долазе из сиромашних породица, али су одсечени од света и ретко силазе у град.
„Скоро сам дала задатак да напишу шта све у ово време има на пијаци од сезонског воћа и поврћа, али та девојчица то не зна – она никад није била на пијаци”, наводи Емина.
Настава се често држи уз помоћ пројектора, а негде је и даље графоскоп у употреби, фото: ББЦ
Деца са села су, каже, као и у граду, врло заинтересована за рачунаре и дигитализацију, али су највише жељни људи, дружења и прича.
„Ја се зато не одвајам од њих, једемо заједно, играмо се жмурке и фудбала – потпуно се саживимо”.
Тешко је, додаје, радити са децом различитог узраста, јер је важно све то ускладити и задржати пажњу ученика на њихово градиво.
Мада има и предности, каже, понекад деца подстичу једни друге.
„Деси се да ова два дечака кажу девојчици у другом разреду `како то не знаш, то је лако, шта ћеш кад дођеш у четврти`, а занимљиво је и када се она јави за њихов задатак, иако је две године млађа”.
Зими прво гледате – има ли снега
До школе не путује само учитељица, већ и ђаци, и по неколико километара. Зими је најтеже, јер нема обезбеђеног превоза.
Најтеже је прећи сеоски пут од школе до куће, фото: ББЦ
„Зими прво ујутро гледате да ли има снега. Ако има, онда у ауту мора да буде лопата, крамп, канта соли и ланци”.
Тада је муж вози, а неретко део пута морају да пређу и пешке.
Ова 31-годишња учитељица има искуства и у раду са по једним учеником, и то у неколико наврата.
„Имала сам ту једну девојчицу, али смо стигле на разна такмичења – и рецитатора и из математике. Ништа је није омело што је сама, баш је била дивна и вредна”.
На родитељски састанак јој и данас некад дођу два родитеља, јер су у школи браћа и сестре.
Свако село је на измаку, одлазе људи, и то је изразит проблем, додаје она.
ГЗС / ББЦ